Danas, 17.01.2023, Gledali smo pretpremijerno film „Oluja“: Spomenik neznanim junacima ili čačkanje nezarasle rane

Neki filmovi su pravljeni da se kritikuju, recenziraju, rastavljaju na sitnije detalje, vole ili ne podnose.

Neki su tu samo da stoje kao artefakt i spomenik vremena. S tim što se autori onda mahom reševaju za dokumentarni žanr, gde će probati da uz dosta materije i svedočenja približe to vreme, a ne za igrani film koji puca na punu bioskopsku salu. Tu kreću problemi sa filmom Miloša Radunovića „Oluja“.

Ono što vam prolazi kroz glavu za dva i po sata trajanja ovog ratnog filma, je – Da li nam je zaista potrebno sve ovo.

Da li je ovaj film o 200.000 ljudi prognanih sa vekovnih ognjišta zaista jedna umetnička celina koja treba da progovara o bitnim temama, ili samo čačkanje rane kojoj se gotovo nikad i ne daje mogućnost da zaraste, što konstantnim slavljima početkom avgusta ekipe od preko Drine, tako i narativom ovdašnjih političara kad se u prvi plan guraju pretužne sudbine ovog naroda, samo zarad jeftinih političkih poena.

U sredini gotovo uvek ostaje upravo narod, isti onaj koji je i te 1995. dočekan u Srbiji tako što je odmah upućen na Kosovo, u pravcu druge muke.

Film „Oluja“ je želeo da bude spomenik neznanim junacima i palom narodu. Međutim, u svojoj želji da ostane veran istoriji i poštovanju prema žrtvama, autori su napravili, mučno viđenje priče, jako teško za gledanje, koje će, gotovo je izvesno biti emitovano svakog 5. avgusta na svim „nacionalno osvešćenim“ televizijama, ali koje teško da će neko moći da gleda više od jednom.

Pogotovo se postavlja pitanje da li će žrtve Oluje želeti da gledaju ovakav film, kao što se uvek pitamo da li žrtve silovanja gledaju filmove sa takvom tematikom.

Priča prati nekoliko rukavaca, koji se svi ujedinjuju kako u bežanju nakon akcije hrvatske vojske, tako i koloni vozila i traktora koji su krenuli iz Krajine preko Republike Srpske, konačno do Srbije. U centru pažnje je četa vojnika koji nakon napada na srpske civile kreću u diverzantsku akciju, ali i njihove porodice, komšije i prijatelji.

Jovo Maksić tumači oca porodice koji nakon ranjavanja sina pokreće akciju, koja ne završava po dobrom, nakon čega se on i njegovi drugovi povlače. Dok je njegova porodica u koloni, delom puta ih vodi i komšija, ratni profiter (u jednoj od poslednjih uloga Davor Janjić), koji će kroz ovu putašestviju doživeti i apsolutno dno, ali i iskupljenje.

I zaista, jedna od pozitivnih strana građenja priče ali i likova je pomeranje od klasične postavke na heroje i antiheroje ratnog filma. Ovde nam je objašnjeno da su ovo obični ljudi kojima nakon četri godine ratovanja jednostavno nije dobro, a to se vidi u njihovim alkoholnim ispadima, i izgubljenim i praznim pogledima.

Ono što fali ovom filmu, kao i generalno većini ovakvih ostvarenja o „nepravdama“ i porazima srpskog naroda je stilizovanje priče. Onaj dodatak realnosti, koji nas podseća da gledamo film, i da samim tim postoje neka druga pravila i mogućnosti, kao i drugačija razrešenja i sudbine.

Takvo tumačenje priče dobijamo na kašičicu, ali ono predstavlja i najbolji deo filma. Ratnik, komandos, osvetnik, kog tumači Zlatan Vidović, glumi vojnika iza neprijateljske linije, koji kao po nekom spisku, ide u osvetu, od čoveka do čoveka, nalazi informacije, ubija, a sve to da bi našao tela svog brata blizanca, lokalnog sveštenika i njegove žene.

Kako i sam kaže, on zna da on nije dobar čovek, i to će iskoristiti protiv drugih koji su isti kao i on. Ideologiju na stranu, ovaj deo priče je pošten akcioni film, tehnički odlično urađen, koji je mogao da bude i sam za sebe, dovoljno odmaknut od realnosti svojom „rambo estetikom“, a opet dovoljno ukorenjen u problemu ovih prostora. Deluje da bi i sam film bio dosta efektniji da se autor odlučio samo za ovaj pravac.

Ovako, u predugih 150 minuta (reditelj kaže da postoji verzija i od 5 sati) dobili smo na jednom mestu sve one priče koje već znamo, i o kojima smo slušali godinama.

Dečaka na traktoru, bombardovanje kolone izbeglica, ubistva starih i bolesnih koji nisu napustili kuće, sve ono o čemu su mnogi slušali i devedesetih, ili i proživeli. Na samom početku filma, jedan od likova kaže kako televizija i mediji ne izveštavaju o ovome, a onda nam film pokaže sve ono što smo saznali upravo preko TV-a i medija.

Godinama unazad se vodi rasprava na globalnom planu o tumačenju ratnog i antiratnog filma, i da li onoga „anti“ u tim rečima ima dovoljno da bi obrisalo stalnu ljudsku težnju i želju za ratom. Siguran sam u antiratnu nameru autora ovog filma, ali pitanje je kako će ljudi uzavrele krvi čitati i tumačiti poruke u danima koji slede.