ДИЦ Веритас, 04.08.2017, Билтен 117 (2017) – Саво Штрбац: Американци у „Олуји“

Недавно  је  амерички  секретар за  одбрану  Џејмс  Матис,  приликом  сусрета  са  хрватским  колегом  Дамиром  Крстичевићем, за акцију „Олуја“ изјавио: „То је операција  која  се  овдје  у  Америци  проучава  и  показује  што добро  предвођена,  што  добро опремљена  и  добро  истренирана  снага,  политички  добро  предвођена, може направити и преокренути“.

Иако је ова изјава многе изненадила и шокирала поготово Србе, понајвише  због  тога  што  је  ове ријечи  изговорио  Трампов  министар, за којег су Срби навијали на прошлогодишњим  америчким  предсједничким  изборима, сматрајући  га  за  човјека  приврженог Србима, ваљда због његове жене Меланије, Словенке са српским именом. И  ја сам навијао за њега, али не због тога што сам вјеровао да је привржен Србима, као  ни  због  жене  му  Маланије, већ због  његовог противкандидата на предсједничким изборима, Клинтонове, чији је муж био предсједник  САД-а  у  вријеме ратних  деведесетих,  чија  је  администрација,  упркос  ембаргу на  увоз  оружја,  увелико  наоружавала хрватску  војску,  и  који је у својим мемоарима, објављеним  ускоро  по  завршетку  српско-хтватског сукоба, отворено написао да је у том рату навијао за Хрвате.

Али да се вратим Матисовој изјави. Мене  његова  изјава  заиста није  изненадила  у  овом  оригиналном облику, а не у оном како су је приказивали Крстичевић и хрватски медији, а ево и зашто. Хрватска држава је са америчком „невладином“  организацијом Милитери  профешн  рисорсиз инк.  (МПРИ)  у  октобру  1994. закључила  уговор  о пружању услуга,  које  су  подразумјевале обуку  хрватских  официра,  наоружавање  хрватске  војске  софистицираним оружјем (беспилотне летилице и сл.), израду планова за акције  „Бљесак“  и  „Олуја“  и  учествовање  у  њиховом  извођењу. Све је то и реализовано уз велику новчану надокнаду.

Зашто је Клинтон навијао за хрватску страну?

Познаваоци међународних прилика  из  времена  деведесетих  знају  да  је  МПРИ  окупљала  пензионисане  високе  официре америчке  војске,  углавном  генерале, и да је она била „продужена рука“ и извођач „прљавих послова“ америчке државне администрације, у шта  спадају  и  ратови  попут  оних наших  деведесетих.  Пошто  је Клинтон  био  предсједник  државе у то вријеме, а то значи и  главни човјек  америчке  администрације, без  чијег  знања  и  одобрења  се нису  могли  производити  ратови, па  ни  онај  наш  између  Хрвата  и крајишких  Срба,  онда  је  потпуно јасно и зашто је навијао за хрватску страну.

А зашто  Матис хвали „Олују“?

Генерал  се  пензионисао    2013, након  44  године  војне  каријере у Маринцима, са мјеста шефа УС  Централне  команде,  америчког војног крила задуженог за све трупе на блиском  истоку. Био  је жесток  критичар  политике  Обамине администрације на блиском истоку, посебно што се тиче Ирана, којег је заво  „једином неријешивом  претњом  стабилности  и мира  на  блиском  истоку“. Прије него  је  2010.  промовисан  за  шефа  централене  команде,  од  2007. био је шеф удружених снага НАТО-а  и  њених  савезника.  Зову  га и „Бјесни пас“, а познат је како по својим памтљивим фразама тако и по  свом  некопромисном  приступу  непријатељима  САД-а.  Док  се пео  на љествици  чинова,  зарадио је  и  надимак  „ратник  монах“,  јер се никад није женио нити је имао дјецу. Трамп је за њега рекао да је он „права ствар“ и „генерал над генералима“.

Дакле,  хвалећи  „Олују“, коју  су осмислили  и  испланирали  његове колеге (можда је и он био међу њима) по истој доктрини по којој је  изведена и  „Пустињска  олуја“, користећи  чаки  исти  назив  операције, Матис заправо хвали америчку  војску и своју државу.

Истини за вољу, Хрватска је уз  одобрење  и  подршку  НАТО,  у  садејству  са  снагама  Хрватског вијећа одбране и Армије БиХ, користећи сваковрсне услуге МПРИ, војнички  поразила  СВК  и  заузела  територију  САО  Крајине.  Ако  је  циљ неке  војне  операције  заузимање одређене територије коју контролише  друга  страна, и  ако  у  томе успије, онда је акција успјешна.

Нама  крајишким  Србима  и  не смета што Матис хвали операцију „Олуја“,  јер  је  она  са  војничког аспекта  очито  и  била  успјешна. Али  нам  смета  што  није  ни  једном рјечју  споменуо  посљедице те операције, које, и по неким америчким  политичарима  (нпр. Питер Галбрајт, тадашњи амерички амбасадор у Хрватској)  улазе у сферу етничког  чишћења  и  ратних злочина.

Ако  акција  „Олуја“  по  плану МПРИ  није  обухваћала  и  настале  посљедице  (убиства, прогоне, пљачкање  и  рушење  имовине, отежавање  повратка,  ускраћивање разних  права…)  онда  је  генерал Матис, за којег кажу да је и „ратник  интелектуалац“  који  лако и  непретенциозно  цитира  како римског  стоика  Марка  Аурелија тако и Елиота Коена, републиканског  војног  стратега  који  је  био лидер  у  покрету  „никад  Трамп“, морао  чути  за  суђења  хрватским генералима пред МКСЈ за злочине у „Олуји“, који су и доказани, или за суђење пред МСП по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, у којем је српска страна тужила Хрватску управо за геноцид почињен  у „Олуји“  и  за  пресуду која квалификује ту акцију као  акцију етничког чишћења.

А  свакако  је  морао  чути  за  спор који  је  вођен  пред  Федералним судом  у  Чикагу  по    колективној тужби  Крајишника  прогнаних у „Олуји”,  коју  су  2010. поднијели против  америчке  консултантске куће Л-3 Сервисиз, инк. као правног сљедника МПРИ, ради накнаде  нематеријалне  штете  на  име душевних  боли  због  изгубљеног завичаја, по основу саучесништва у геноциду, који је прошле године окончан нагодбом,  по којој је тужена страна дужна уплатити донацију од 1,4 милиона америчких долара у виду хуманитарне помоћи избјеглицама из РСК.

Генерал  Матис  би,  с  обзиром  на своје интелектуалне способности, морао знати да нико не закључује нагодбу, ако нема осјећај кривице за оно што је предмет спора.

Један  од  добрих  познавалаца и аналитичара  војних  прилика  у свијету  Мирослав  Лазански,  не доводећи у сумњу Матисове ријечи са почетка текста, тврди да  се акција „Олуја“ сигурно не проучава  у  америчким  војним  школама, што  му  је  познато  из  сопствених посјета америчкој војсци.

Биће да Матис и Крстичевић, који је учествовао у акцији „Олуја“ као комадант једне гардијске бригаде, иза које су остали крвави трагови и у Далмацији и у Босни, хвалећи „Олују“ перу нечисту савјест због посљедица које је изазвала. Зар то не  ради  и  предсједница  Хрватске Колинда  Грабар Китаровић  узвикујући  усред  Книна  да  је  „Олуја“ „етички чиста побједа“.

Уводник, Савo Штрбaц, број 117. Блитена ДИЦ „Веритас“