Хрватске јединице, састављене од припадника Збора народне гарде (ЗНГ), Хрватских обрамбених снага (ХОС) и Хрватског вијећа обране (ХВО), 3. априла 1992. напале су српска села на купрешкој висоравни у југозападној Босни. Брзо су напредовали, јер са српске стране није ни било организоване одбране.
Бројчано надмоћнији, боље наоружани и са искуством из рата у Хрватској, до 6. априла заузели су сва српска села, укључујући и општински центар градић Купрес. За неколико дана хрватска војска убила је 54 српска цивила и територијалца, а око 150 одвела у логоре по западној Херцеговини и Хрватској, у којима су прошли праву голготу.
Припадници поменутих хрватских формација су 6. априла у ресторану фирме “Квалитет” у Купресу сакупили 60-ак територијалаца и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу (26) и Драгана Челебића (26).
Наредног јутра, хрватски војници су заробљене Србе, полуголе, по снијегу и хладноћи, тјерали пјешице према 23 километра удаљеној Шујици и на том путу из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића (46). Од Шуице су их истог дана камионом превозили до Сплита и успут их физички и психички жестоко малтретирали. По доласку у Сплит, један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему(47), од ког ударца је пао и ударио главом о ивичњак, од којег пада му је пјена ударила на уста. У Сплиту су их заточили у злогласну Лору. Са њима је био и Петар Спремо, који ће неколико дана касније од задобијених повреда и умријети у затвору. Ту су затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара.
У Лори наставак мучења: спајање на индукторску струју пољског телефона, “самоударање” главом у зид, међусобно ударање заробљеника…
Након шест дана проведених у Лори, камионима их довозе у Задар, гдје их раздвајају у двије групе. Понављају се већ виђени третмани из Лоре. Након два дана проведена у Задру, поново их товаре у камионе, с тим да су предходно осморицу издвојили: браћу Љупка (51) и Ратка Милића (54), Спасоја Канлића (35), Славка Драгољевића (46), Душана Никића (41), Мирка Чивчића (30), Душана Милишића (33) и Јову Марића (49).
Остале довозе у Еминово село код Дувна, гдје су поново доживљавали малтретирања и иживљавања. Након два дана одвозе их у Вргорац. Али не све. И овдје су осморицу издвојили: браћу Драгана (32) и Миливоја (38) Машића, браћу Радована (40) и Марка Машића (41), Ратка Лугоњу (30), Ђоку Марића (60), те Николу (35) и Душана (27) Дувњака.
У Вргорцу малтретирања као и на предходним локацијама. Од батина у ћелији умире Миле Спремо зв. Мигац (47), којег су логораши морали покопати у оближњем каменолому.
Након шест дана проведених у Вргорцу, преживјеле заробљенике одвозе у Љубушки, гдје остају још 20-ак дана. Првих десетак дана исти третман као и у предходним логорима, док се других десетак ситуација нешто побољшавала.
Дана 14. маја 1992. доводе их у Житнић код Дрниша, гдје је извршена размјена. На носилима је размјењен и Стојан Зубић (67), који ће трећи дан по размјени од задобијених повреда умријети у книнској болници. Купрешки свештеник Зоран Перковић (33), који је заробљен са осталим Купрешацима и један од најжешће малтретираних, размијењен је на истом мјесту девет дана раније, а на размјену је дошао са 8 сломњених ребара.
Посмртни остаци двојице Спрема су предати српској страни у новембру 1993. године. Од оних 16-орице, издвојених у Задру и Еминову селу, до данас ни трага ни гласа. А од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи, осакаћени су и физички и душевно. За описану голготу купрешких Срба, иако се знају имена свих жртава и преко стотину учесника у њховом страдању, још нико није одговарао.
Од око 5.000 Срба по попису из 1991, на Купрешкој висоравни их сада живи 500-600.
У Београду и Бања Луци, 6. априла 2024.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
