Саво ШТРБАЦ: Између двије годишњице
Од прошлог до овог августа десили су се неки догађаји који заслужују да се истакну у уводном тексту овогодишњег Билтена.
Премијера новог домаћег филма „Олуја” одржана je 17. јануара 2023. године у Београду. Филм прати етничко чишћење Срба на простору Републике Српске Крајине током операције „Олуја”. Са филмом је снимљена и истоимена серија од 12 епизода, чије емитовање се очекује у току ове године. Режију и сценарио потписује црногорски аутор Милош Радуновић, који је прије приказивања филма изјавио:
„Стварно сам се трудио да не правим бруталан филм. Ово је филм о људској тузи. Нисмо се бавили политиком. Пратимо четири породице несрећне, без политичких конотација. Рат је зло”.
А главни глумац ове ратне драме је Јово Максић, рођен у Босанском Грахову, а одрастао у Книну, где је живио све до операције „Олуја”. „Мени овај филм никако није за црвене тепихе. „Олуја” је једна врста опела свим тим људима. Врло се чудно осећам, јер филм није као за све друге премијере, када имате неку врсту радости. Ово је као када улазите у храм, изађете из њега, без еуфорије”, били су први утисци Максића после премијере филма.
На прошлогодишњем обиљежавању годишњице „Олује” поздравили смо подизање оптужнице Тужилаштва за ратне злочине Р. Србије против четири хрватска пилота због авио-гранатирања крајишких избегличких колона 7. и 8. августа 1995. године на Петровачкој и Приједорској цести, коју је Кривично ванпретресно (КВ) веће Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду потврдило 3. јуна прошле године.
И судски поступак је кренуо у очекиваном смјеру. У октобру и новембру одржана су два припремна рочишта а у децембру и једно за главни претрес, која су одлагана због тога што није било доказа да је хрватска страна оптуженим пилотима уручила или покушала уручити позиве за та рочишта, иако је хрватско Министарство правосуђа и управе издало саопштење, објављено на сајту њихове владе, да београдску оптужницу не признају и да по њој неће поступати. Такав став претресног вијећа у фебруару је потврдило и КВ вијеће истог суда у форми „службене биљешке” (!?), од када је овај процес на чекању немогућег и непотребног доказа. А могло је бити и другачије да су судије једног или другог вијећа донијели одлуку о одбијању или прихваћању приједлога о суђењу у одсуству у прописаној форми, јер би по жалби на првостепену одлуку одлучивао Апелациони суд, који је у сличним правним ситуацијама заузео став да су испуњени сви законски услови за суђење у одсуству.
Оваквом игром „пингпонга” између ванпретресног и претресног вијећа Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду прође још једна година изгубљене наде за оштећене, којих је све мање, да ће правда и за њих, поред тога што је спора, ипак бити и достижна.
Између двије годишњице заувијек су нас напустили и двојица рањених са Петровачке цесте. Један од њих је ДУШАН Мане ДРАКУЛИЋ (1978) из Језерца покрај Плитвичких језера, који се као седамнаестогодишњак нашао у избјегличкој колони оног кобног 7. августа 1995. године. Налазио се у приколици иза камиона који је погођен ракетом испаљеном из хрватског авиона „миг 21”. Гелер гранате ранио га је у десну ногу испод кољена. Душан је прошле године, са 12-годишњим сином Драганом, први пут посјетио мјесто рањавања на Петровачкој цести.
Као амајлију са собом је носио гелер од 22 грама који му извађен из ноге. Три мјесеца касније у „Веритас” је стигла тужна вијест да је Душан Дракулић преминуо у родном селу.
Други је ДУШАН Милана БЕСЛАЋ (1951) из Доброг Села код Доњег Лапца, који се тог кобног 7. августа 1995. године такође затекао у истој избјегличкој колони. Са њим у аутомобилу су били и супруга му Мара и кћери Душанка и Зорица. Свих четвoро су тешко израњавани од гелера испаљене ракете, а Душан најтеже. Душан је сваке године долазио на помен погинулим Крајишницима на Петровачкој цести. Био је и прошле године. Почетком марта ове године у „Веритас” је стигла тужна вијест да је преминуо код сина у Апатину.
У овогодишњем билтену, поред истакнутих догађаја, као и претходних година, налазе се информације и подаци о поменима, ексхумацијама, идентификацијама, сахранама, процесуирнима, ухапшенима, накнадама штета, умрлима, новим издањима. …
Саво Штрбац
Билтен 183, 28 година послије – „Дани туге и сјећања“ – Сјећање на изгон Срба из РСК у августу 1995. можете погледати и/ли преузети на овој вези.
Povezani tekstovi
