Између двије годишњице
Протекло је још дванаест мјесеци од нашег посљедњег сабирања у августовским данима туге. Стајемо поново пред огледало историје и сопствене одговорности, носећи терет који већ више од три деценије не губи на тежини. Када анализирамо период између двије годишњице, постаје јасно да борба за истину о страдању Срба из Крајине и Хрватске није завршена – она је само из ратних ровова потпуно пресељена у суднице, државне институције и медијски простор.
Прво што као народ и као организација морамо рашчистити јесте сам појмовник којим се служимо. На сугестију мојих блиских сарадника, али и кроз дубоко промишљање наше мисије, дужни смо направити јасну дистинкцију између „културе сјећања“ и културе памћења. Сјећање је неријетко подложно тренутку, оно се дозива, присјећа и потсјећа, што у суштини отвара врата забораву. Памћење је, са друге стране, трајна категорија. Када памтимо, ми живимо са нашим жртвама и носимо их као неодвојиви дио нашег националног бића. Наша мисија није да се догађаја из августа 1995. године само пригодничарски сјећамо једном годишње, већ да их трајно уградимо у колективно памћење српског народа.
Управо због тога, Веритас континуирано инсистира на пројекту који представља наш дуг према прецима и потомцима: изради свеобухватног државног пописа свих српских жртава. Овај списак нам не треба због Хрвата, нити због међународне заједнице или било кога на свијету – он нам треба искључиво због нас самих. Док год немамо поименично пописану сваку жртву од Другог свјетског рата, па све до ратова деведесетих, бићемо изложени историјском ревизионизму.
Веритас доказује да је такав попис могућ јер деценијама прецизно документујемо свако име, сваку судбину и свако страдање. Истинско памћење почиње именом и презименом жртве.
Нажалост, док ми уређујемо своје књиге памћења, у Хрватској свједочимо процесима који воде у потпуно супротном смјеру. „Томпсонизација“ хрватског друштва, као синоним за отворену усташизацију и рехабилитацију реторике из деведесетих, па и оне из периода НДХ, не јењава. Сваке године пред прославу „Бљеска“ и „Олује“, јавни простор сусједне државе бива преплављен усташким паролама, графитима и ревизионистичким изјавама, што показује тродеценијску индоктринацију младих кроз пет кључних стубова: цркву, школство, медије, улицу и породицу.
Нарочито забрињава деструктивно дјеловање хрватског правосуђа које је изњедрило тзв. „хрватски модел“ кривичног прогона Срба. У протеклих годину дана свједоци смо најезде нових оптужница и рјешења о спровођењу истрага против избјеглих Срба, при чему се лако посеже за најтежим квалификацијама, попут ратног злочина силовања. Овај модел функционише по принципу „кафанске правде“: тужиоци се играју судбина људи на основу исказа невјеродостојних, свјесно инструисаних или кафанских свједока, како би задовољили сопствене каријерне амбиције или умирили десничарске притиске. Иза тих оптужница стоје уништени животи стотина избјеглих Срба који широм свијета живе у перманентном страху од Интерполових потјерница, не зато што су криви, већ зато што су се нашли у нотесу неког локалног тужиоца коме је хитно био потребан „успјех“.
Управо у овом контексту, правосудна битка добија свој најкрупнији израз на домаћем терену, кроз суђење хрватским пилотима пред Одељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду за хладнокрвно ракетирање избјегличке колоне на Петровачкој и Приједорској цести. Овај процесс, који се због недоступности оптужених води у одсуству, оптерећен је сталним тактизирањима, процедуралним препрекама и одлагањима рочишта усљед недоласка свједока који живе ван Србије. Ипак, овогодишња рочишта и потресна свједочења доктора Милована Керкеза те рањених и преживјелих чланова породица жртава потсјетила су јавност на сурову истину: постоји вјечна, неизбрисива разлика између легитимног гађања војних циљева и кукавичког засипања ракетама дјеце и нерођених беба. Док званични Загреб одбија сваку сарадњу и покушава запечатити наратив о безгријешности „домовинског рата“, српско правосуђе има историјску дужност да кроз овај процес, чију првостепену пресуду оправно очекујемо до краја године, стави трајни судски и морални печат на овај најстрашнији злочин „Олује“.
Истовремено, дискриминација се наставља и на административном нивоу кроз суптилне механизме затирања имовинских права Срба. Нови закони и уредбе о стамбеном збрињавању осмишљени су тако да искористе старост и изнемоглост наших сународника који више немају времена да чекају дугогодишња извршења правоснажних рјешења. Срби су присиљени да, водећи се логиком „боље ишта него ништа“, прихватају минималне новчане накнаде за своја одузета станарска права, чиме се трајно легализује резултат етничког чишћења.
И поред свих ових притисака, „Веритас“ неће одустати. Наш овогодишњи билтен, кроз своје странице о евиденцијама несталих, судским процесима и комеморацијама, представља наш заједнички бедем против заборава. Памтимо да бисмо трајали.
Саво Штрбац
Министарства рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске
