Драги пријатељи, поштовани сународници, екселенције, даме и господо,
Вечерас смо се окупили овдје, у самом срцу Бањалуке и Републике Српске, да се у достојанству и тузи поклонимо сјенима крајишких Срба из Сјеверне Далмације, Лике, са Кордуна и Баније који пострадаше у августу 1995. године. Окупили смо се и да јасно и гласно поновимо истину о Великом крајишком егзодусу.
Четвртог августа те, за Крајишнике трагичне године, оружане снаге Републике Хрватске извршиле су сурову агресију на тадашњу Републику Српску Крајину. Учиниле су то уз одобрење Сједињених Америчких Држава, логистичку подршку НАТО-а, те у садејству са снагама Хрватског вијећа обране и Армије Босне и Херцеговине.
Напад је покренут упркос чињеници да је Крајина била под званичном заштитом Уједињених нација. Покренут је иако су само дан раније њени представници у Женеви прихватили предлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба. Наспрам тридесетак хиљада крајишких бораца и двјеста тридесет хиљада житеља, ангажована је сила од готово двјеста хиљада војника. У тој страшној, неравноправној борби, гдје је однос снага био најмање седам према један у корист нападача, отпор је брзо сломљен.
Поучен тешким историјским искуством, народ САО Крајине – више од двјеста двадесет хиљада људи – кренуо је ка истоку у до тада највећу српску избјегличку сеобу, тражећи спас код својих сународника. Али ни тада их нападачи нису оставили на миру. И након престанка сваког војног отпора, агресор је убијао немоћне старце који нису хтјели или могли да напусте своја огњишта. Убијао је мајке са дјецом у избјегличким колонама, дубоко на територији Републике Српске.
„Веритас” у својој ажурираној евиденцији биљежи имена 1.904 погинула и нестала Србина из ове агресије. Међу њима је чак 66 процената цивила, од којих су три четвртине били старији од шездесет година. Убијено је десеторо дјеце. Убијено је 566 жена. То су црни рекорди грађанског рата деведесетих. Данас се још увијек трага за 612 несталих душа. Наша Крајина је тада систематски опљачкана, порушена, запаљена и испражњена, а српска духовна и антифашистичка баштина брутално затрта.
Правда на коју смо чекали деценијама остала је слијепа и селективна. Пред међународним и домаћим судовима готово да нема кажњених за овај масовни злочин. Хашки трибунал је, подлијежући политичким притисцима, тијесном већином ослободио хрватске генерале. Учинио је то упркос томе што је првостепено утврђено постојање удруженог злочиначког подухвата са циљем трајног прогона Срба.
Међународни суд правде је 2015. године квалификовао „Олују” као акцију етничког чишћења, јасно рекавши да су Хрвати жељели српску територију без Срба, али је избјегао да то назове геноцидом. С друге стране, и Србија је, као наша матична држава, пропустила десетогодишњи законски рок да уложи ревизију на ту пресуду.
Једина истинска свјетлост у овом правном мраку данас је процес који се коначно води пред Вишим судом у Београду против хрватских официра и пилота одговорних за кукавичко бомбардовање избјегличких колона на Петровачкој и Приједорској цести. Након двогодишње судијске игре „пинг-понга” и опструкција из Загреба, донесена је правоснажна одлука да им се суди у одсуству. То суђење траје скоро годину и по дана. Наредно рочиште у овом историјском процесу заказано је за 25. септембар ове године.
И док ми овдје оплакујемо наше мртве, у Хрватској се наставља радикални историјски ревизионизам и отворена рехабилитација усташтва. Томе свједоче масовни концерти проусташког пјевача Томпсона пред стотинама хиљада младих људи и државних званичника. Тамо се бестидно узвикује исти онај кољачки поздрав „За дом спремни” под којим су наши преци страдали у Јадовну и Јасеновцу. Нажалост, Европска унија, која декларативно почива на антифашизму, на ово забрињавајуће буђење неофашизма реагује млако и прекасно.
Зато је наше вечерашње заједништво под овим сводовима Храма Христа Спаситеља велика порука. Бањалука је те 1995. године била наша прва сигурна лука и испружена рука за колоне јада и чемера. Присуство највиших представника власти Републике Српске, Републике Србије и града Бањалуке је залог да Србија и Српска заједно памте. Заједно носимо овај крст сјећања. Без њега нема наше будућности.
Драги моји Крајишници, у име „Веритаса” и свих пострадалих, поручујем вам: немамо право на замор. Свако име нашег убијеног цивила, свака суза мајке из колоне и свака од 612 душа за којима још трагамо су наша завјетна обавеза. Наша огњишта су угашена, али пламен истине у нашим срцима нико не може угасити. Наша дужност према жртвама јесте да никада не ућутимо. Истина о Крајини не смије пасти у заборав.
Нека је вјечни помен и слава свим крајишким жртвама!
Хвала вам.
Саво Штрбац
