Поштоване породице наших жртава, часно свештенство, високи званичници Србије и Републике Српске, браћо и сестре,
Стојимо данас на Петровачке цести – мјесту које није само географска тачка на мапи нашег страдања, већ отворена рана на тијелу и души читавог српског народа. Овај сурови асфалт подно Грмеча прије тридесет и једну годину свједочио је криковима наше дјеце, лелеку мајки и пламену који је гутао избјегличку колону. Овдје су, у збјегу, бјежећи са вјековних огњишта, наши сународници повјеровали да су коначно на сигурном. Али, злотвор им није дао ни право на бијег, ни право на живот.
Хрватски авиони су управо на овом мјесту, дубоко на територији тадашње Републике Српске, брутално гранатирали немоћне цивиле. Најтежи и најстрашнији печат овог злочина су имена оних најмлађих: шестогодишњег Јовице, деветогодишњег Жарка, једанаестогодишње Невенке, тринаестогодишњег Дарка и нерођене бебе двадесетогодишње Мирјане – дјеце која су овдје заустављена у свом првом кораку према слободи. Овдје су страдали они који нису водили ратове, који ником ништа нису скривили, чији је једини гријех био што су Срби и што су се затекли у кобном августовском збјегу.
Зато је данашњи парастос, који служи свештенство ове светосавске Епархије бихаћко-петровачке, једини истински лијек за наше душе. Молитва је наше памћење, а овај крст пред којим стојимо наш је вјечни свјетионик. Док год се овдје окупљамо, док год породице жртава имају снаге да долазе на ово стратиште, и док год заједно са представницима власти Србије и Републике Српске држимо ову буктињу истине – злочинци нису побиједили. Уништили су нам куће, узели су нам завичај, али нам памћење и достојанство нису могли отети.
Ипак, наша хришћанска дужност према жртвама обавезује нас и на борбу за овоземаљску правду. Послије три деценије зида ћутања и опструкција из Загреба, дочекали смо да се пред Вишим судом у Београду коначно води поступак против хрватских официра и пилота одговорних за овај крвави пир. Одлука да им се суди у одсуству разбила је административне окове, а већ наредног мјесеца, 25. септембра, суђење се наставља. Првостепена пресуда се оправдано очекује до краја ове године. То је дуг према свакој капи крви проливеној на овој цести.
Поштоване породице жртава, Ваша бол је неизмјерна, али у тој боли нисте саме. Сви Крајишници расути широм свијета и читав српски род данас тугују и памте са Вама. Нека Господ подари царство небеско и вјечни мир нашим крајишким мученицима пострадалим на Петровачкој цести.
Нека им је ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!
Саво Штрбац
