Пише: Саво Штрбац
Недавно, 21. фебруара, Епархија горњокарловачка на својој веб страници објавила вест о уклањању стотинак гвоздених православни крстова са старих гробаља на подручју Града Врбовског, што су пренели и скоро сви медији у региону.
Представници локалне власти тврде да је крстове уклонила надлежна комунална служба, уз образложење да је реч о дотрајалим и оштећеним обележјима која су представљала потенцијалну опасност. А верници и потомци упокојених, чији се гробови налазе на поменутим гробљима, изразили су забринутост, наводећи да о планираном уклањању нису били претходно обавештени, као и да су поједини крстови били очувани и стабилни.
Епархија горњокарловачка је затражила од надлежних институција и представника локалне самоуправе потпуно разјашњење околности под којима је дошло до уклањања крстова, као и информацију о томе где се уклоњена обележја тренутно налазе и на који начин ће бити третирана, те захтева да се крстови врате на гробља и да се штета у потпуности санира, с обзиром да су крстови стари неколико стотина година и представљају споменике културе.
Пошто редовно пратим примену хрватског новог Закона о гробљима, који је усвојен у мају прошле године, ова вест ме није изненадила, јер је било питање времена када ће почети масовнија уклањања православних споменика по Хрватској и мимо одредби поменутог закона, који је прописао да ће се уклањати само “непоћудна” спомен-обележја изграђена после 30. маја 1990.
У вези са овом вешћу посебно ме је заинтригирао материјал од којег су изграђени уклоњени крстови, па сам се дао у потрагу за релевантним информацијама. Сазнања до којих сам дошао износим у наставку.
Уклоњени гвоздени крстови припадали су православним верницима, односно Србима са подручја Града Врбовског. Према изјавама представника српске заједнице са православних гробаља у насељу Љубошина уклоњенa суе чак 72 крста и најмање десет на локацији Трнова пољана у Врбовском. Према истом извору, то су били надгробни споменици предака локалног становништва. Многи од њих били су стари више од сто година, а неки и неколико векова.
Уклоњени крстови били су дело локалних ковача, а њихова израда представља специфичну традицију тога краја. Многи од тих крстова били су исковани од делова точкова запрежних кола, која су припадала преминулим члановима породице. Постојала је јасна разлика у њиховој величини и симболици, јер су ковачи прилагођавали дизајн ономе коме је споменик намењен: дечји крстови били су знатно мањи, док су крстови за одрасле били масивнији и виши, често украшени и специфичним ковачким детаљима.
Како су прављени од делова запрежних кола (шине са точкова), сваки је био уникатан. Разликовали су се по дебљини гвожђа и начину на који су ковачи спајали и савијали метал, остављајући лични печат породице. То значи да нису били серијски производи из фабрика, већ уникатни радови локалних занатлија, који су кроз гвожђе чували успомену на претке и њихов тежак живот и рад. Због оваквог начина израде, сваки крст је био јединствен и имао је велику етнографску и историјску вредност као пример народног рукотворства.
Представници српске заједнице истичу да су управо због овог специфичног начина израде крстови били симбол нераскидиве везе породице са њиховим прецима. Овакав крст није био само обележје, већ “последњи поклон” ковача и породице преминулом, направљен од предмета које је он сам користио за живота
Овакви гвоздени крстови су специфични за подручје Горског котара и делове Лике, а нарочито су били заступљени у местима са већинским српским становништвом у околини Врбовског. Насеља као што су Гомирје, Љубошина и Трнова пољана вековима су чувала ову традицију.
Управо та разноликост и ручна израда чин њихова уклањања, према речима стручњака, представља чин уништавања нематеријалне културне баштине, јер ниједан крст није био исти као други. Мештани су посебно истакли болну чињеницу да су са гробља у Љубошини уклоњени чак и мали крстови који су обележавали дечје гробове.
Слични примери крстова кованих од гвожђа (често од старих пољопривредних алата или делова кола) могли су се наћи и у другим руралним, планинским деловима Хрватске где су локални ковачи били главни мајстори за надгробна обележја. Ова традиција је била директно везана за сиромашније сеоске средине које нису имале приступ скупом камену или мермеру, па су користили гвожђе које су већ поседовали на својим имањима. Народна традиција коришћења предмета из свакодневног живота (попут точкова) за ритуалне сврхе позната је у етнографији целог Балкана, али је у форми гвозденог крста остала најочуванија управо у српским заједницама у Хрватској.
Овај тип споменика данас се сматра нематеријалном културном баштином јер сведочи о домишљатости и занатској вештини локалног становништва у тешким временима.
Иако градоначелник Врбовског Дражен Муфић тврди да уклоњени остаци “никада нису имали власника”, Епархија горњокарловачка и сродници преминулих сматрају их приватном имовином и културним наслеђем истичући да је њихово уклањање без обавештења породица недопустиво.
Судбина ових споменика изазвала је оштре реакције и због следећих околности: многи крстови су приликом уклањања исечени или насилно почупани, чиме су трајно оштећени; уместо да буду сачувани или враћени породицама, крстови су третирани као обичан метални отпад.
Епархија горњокарловачка и породице преминулих упутили су хитан захтев Граду Врбовском да се крстови, који су стари и по неколико стотина година, идентификују и врате на гробља или предају цркви. Полиција у Врбовском завршила је иницијални део истраге о уклањању око стотину крстова са гробаља у Љубошини и Врбовском. Према извештајима портала “Новости”, документација је прослеђена надлежном државном тужилаштву како би се утврдило постојање кривичног дела “повреде мира покојника” или “уништења туђе ствари”.
Заменик градоначелника Милан Мамула потврдио је да су крстови највероватније већ претворени у старо гвожђе на отпаду, што отежава прикупљање доказа о њиховом појединачном стању пре уништења.
Епархија горњокарловачка наводи да Српска православна црква разматра подношење тужби против комуналног предузећа Града Врбовског због скрнављења верских објеката и имовине без претходног обавештења црквених власти или сродника.
Српско народно вијеће (СНВ) најавило је подршку мештанима у покретању приватних тужби за надокнаду штете. Главни правни аргумент је да су крстови, без обзира на то што су били “неодржавани” (како тврди градоначелник), и даље приватно власништво породица, а не отпад којим Град може слободно располагати.
Члан Градског већа и представник српске мањине у Врбовском Милан Вукелић сматра да је “цивилизацијски пораз” да се овакве активности проводе, а да о томе нису упознати ни председници месних одбора, ни заменик градоначелника, ни сами грађани , описујући целу причу као један облик “институционалног насиља” и упозорава на двоструке критерије односа града према различитим гробљима, иако српска мањинска заједница у овом граду броји 32 процента житеља.
“За православне вернике крст на гробу није само спомен-обележје, већ сведочанство вере у Васкрсење и трајни знак поштовања према упокојенима. Свако поступање у вези са гробним местима захтева посебан опрез, пијетет и консултацију са породицама и надлежним црквеним властима”, наводи се и вести Епархије горњокарловачке поменутој на почетку овог текста. Знају то и представници локалне власти у Граду Врбовском и управо су због тога и донели одлуку да се православни гвоздени крстови на вандалски начин уклоне и униште.
Пишући овај текст присетих се реченице из романа покојног књижевника Личанина Душана Ђаковића “Јадовничка жмижда “, коју изговара усташа над јамом пуном Срба: “Ко нема гроба – није умро… Ко није умро – није ни живео!”
Извор. Политика, штампано издање
