Ноћу 11/12. децембра 1991. године више припадника 130. бригаде Хрватске војске (ХВ) упало је у кућу Андрије Буквића у селу Паулин Двор код Осијека, у којој су били у некој врсти кућног притвора мјештани углавном српске националности, и због одмазде за смрт саборца, из аутоматског оружја и ручним гранатама, ликвидирали 18 цивила (17 Срба и 1 Мађара), просјечне старости 64 године.
Међу убијенима је било осам жена и четири брачна пара. Само из породице Катић убијени су Дмитар (82), његови синови Милан (59) и Петар (54), снаха Босиљка (47) и рођака Драгиња (69).
Након мучног убиства недужних цивила, 17 посмртних остатака је одвежено са мјеста злочина и скривено на простору војног складишта Луг код Чепина, тако што је “гробница” прекривена са старим расходованим возилима, док је на мјесту злочина остављен скалпирани леш Вујновић Даре (57), која је зетечена и убијена ван “куће смрти”.
Ујутро су злочинци кућу Андрије Буквића, у циљу уништавања трагова злочина, експлозивом сравнили са земљом. Истога дана из своје куће, која је била под стражом, нестала је болесна и непокретна старица Лапчевић Милка (81), чије је тијело почетком марта 1992. године пронађено смрзнуто у јарку у близини села Храстин, на удаљености од око 2,5 километра од њене куће.
За овај злочин убрзо је дознао и комадант оперативне зоне, пук. Карл Гориншек, и одмах о свему обавијестио Главни штаб ХВ-а и “про форме” наредио истрагу, која се претворила у строго чувану тајну.
О овом злочину се поново почело говорити тек крајем новембра 1996. када су се око складишта Луг почели врзмати хашки истражиоци, због чега је тадашњи комадант Другог зборног подручја, генерал Ђуро Дечак, од тадашњег шефа Хрватске извјештајне службе (ХИС), Мирослава Туђмана, тражио мишљење о прелокацији посмртних остатака. Под надзором Сигуроносно – информативне службе (СИС), на чијем је челу тада био пуковник Анте Гугић, и уз пратњу и знање Криминалистичког сектора Војне полиције, којем је на челу био бојник (мајор) Анте Главан, транспорт посмртних остатака, спакованих у бијелу пластичну бурад, средином јануара 1997. обавила је Карловачка инжењеријска бригада ХВ-а.
Посмртне остатке паулиндворских жртава, на локацији Ризвануша на Велебиту у близини Госпића, око 500 километара удаљеној од примарне гробнице, пронашли су и ексхумирали истражиоци Хашког трибунала у мају 2002. године. Годину дана касније, породице су их идентификовале на Заводу за судску медицину у Загребу и већину од њих сахраниле у заједничку спомен гробницу у њиховом селу, коју су сами изградили и финансирали. Посмртни остаци Лапчевић Милке ексхумирани су у јуну 2006. године са Централног гробља у Осијеку, а идентификована је у октобру исте године и сахрањена на истом гробљу.
Због ратног злочина против цивилног становништва извршеног у Паулин Двору, у марту 2003., оптужена су само двојица припадника 130. бригаде ХВ као непосредни извршиоци. На суђењу, које је потрајало све до 2013, правоснажно су осуђена обојица оптуженика: Никола Иванковић на 15 и Енес Витешкић на 11 година затвора.
Иако је протекло тридесетједна година од злочина у Паулин Двору, хрватско правосуђе за овај злочин још никога није процесуирало по командној одговорности, као ни оне који су прикривали, односно наредили, организовали и реализовали премјештање посмртних остатака жртава.
По попису становништва у РХ из 1991. у Паулин Двору је живјело укупно 168 становника: 147 Срба, 9 Југословена, 4 Хрвата и 8 осталих. По попису становништва у РХ из 2021. године у том селу је живјело укупно 71 житељ (29 мушкараца и 42 жене) без навођења националне припадности.
Београд, 11.12.2022.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К:
Саво Штрбац
Veritas.info
Povezani tekstovi
