Хрватски генерал Јанко Бобетко, у вријеме извођења операције на села Медачког џепа начелник Главног штаба Хрватске војске, у својој књизи “Све моје битке” посветио је једно поглавље и операцији “Медачки џеп” из којег издвајамо неколико детаља:
“Операција ‘Медачки џеп’ није била размјера као ‘Олуја’, али у тактичком, па и оперативном значају има кључно мјесто у даљем развоју госпићког зборног под ручја. С друге стране, био је то императив: хоћемо ли дјеломично држати Велебит и у сваком моменту трпјети губитке – а увијек је постојала могућност да си то агресор стави у задатак, јачим снагама овлада тим простором и доведе у питање било какву нападну могућност наших снага. Уопће је у овом рату доста касно проци- јењено да је држање Велебита стварно држање половице Хрватске…
Закључак је био да се са садашњих позиција мора ићи у рјешавање основних питања по приоритету. Најприје је требало осигурати и добити битку за Велебит, спријечити нападе на Госпић, дакле одбацити његове снаге с позиција на којима су се налазиле, те створити повољну ситуацију за оно што ће се догађати из правца Госпића према Грачацу. Није било нимало једноставно. Донио сам одлуку и издао задатак Зборном подручју Госпић да предложи неколико варијанти рјешења проблема. Помогао сам им, сугерирајући како би операцију требало извести у што краћем времену (ни у којем случају дуже од 4 сата), али с максималним ефектом. Заповједник Норац и његов начелник стожера задатку су приступили врло савјесно, и дошли ми у Стожер с варијантама рјешења.
Опредијелио сам се управо за варијанту која је у операцији проведена. Указао сам на плусеве и минусе те начин извршења. Заједно с генералом Маркачем, који је у операцији имао један од најделикатнијих задатака, јер се на простору Велебита налазио више од године, разрадили смо сваки детаљ. Његово командно мјесто било је на Височици. Све борбе које је прошао на том неповољном простору нису биле без жртава и без максималног напрезања. Да се радило о некој другој јединици, Велебит вјероватно не бисмо задржали…
Ја сам, логично, по линији заповиједања упознао Врховника о томе, да ограничену операцију морамо извршити. У супротном, изгубили бисмо много. Било је питање хоћемо ли то све издржати, а с друге стране читава се ситуација претвара из тактичких положаја у стратегијско угрожавање комуницирања Загреба с Ријеком и Далмацијом. Значи, то није било једноставно. Сви ти елементи упозоравају, да се није радило ни о каквој спорадичној локалној акцији, у смислу држања војске активном. Овдје се радило о, као што сам назначио, два крупна питања: сачувати и одбаци ти снаге од Госпића, али, прије свега, добити дефинитивно битку за Велебит као полазни положај, као природни феномен, важан и стратешки и политички за све што се послије догађало у ‘Олуји’ и у обрани овог осјетљивог правца.
Одлука коју сам прихватио и донио гласила је – главним снагама, уз претходну припрему, изне- надним нападним дјеловањима сломити непријатеља, и то на правцима Медак, Лички Читлук, Орнице, доводећи на тај начин у окружење непријатељске снаге на ширем појасу Дивосела…
Шта је ријешено? Битка за Велебит је добијена, то је било стратешко питање. Понављам, ко има Велебит, има и пола Хрватске. Ко нема Велебита – Хрватска је ту пресјечена. Погледајте карту и видјет ћете ток догађаја…
Јасно, било је жртава, али је задатак извршен како је и планиран, без и једног одступања или дода- вања. Непријатељ је био тотално тучен и изненађен. Око операције у Медачком џепу настала је доста велика, организирана политичка галама, притисак на Предсједника, на Владу, на мене особно, да се операција заустави, јер ми смо могли даље продужити према Грачацу, Медак смо такође могли ликвидирати. Због таквог притиска, Предсједник је апсолутно забранио да се осим положаја којима смо овладали, креће и метар даље.
Ми смо се чак нашли у ситуацији што је за сваку војску трагично, да смо морали напустити одређене положаје под притиском, предати их УНПРОФОР-у, као јамство да се с тих простора неће више тући. Међутим, тукао је агресор и генерал Кот ме око пола ноћи назвао и замолио да се са мном нађе у заповједништву Стожера. Био је врло груб, да не кажем и дрзак, својим упадима, пријетња- ма, испадима и оцјенама наше војске…
Он је попустио и инзистирао да особно оде на положај у Дивосело, па да ће тамо разговарати и предложити ријешење. До ријешења се дошло, јасно, не тако лако, јер војсци која је ушла у Дивосело и овладала положајима, тешко се повлачити. Ради олакшања ситуације морао сам донијети недобровољну одлуку. Упутио сам Домазета и Стипетића да помогну објаснити људима да разумију државну политику и да не стварају проблеме, јер човјеку који је изгубио све, све му је спаљено, и који је једанпут ушао у село, не може рећи: изволи се вратити! Како му то објаснити?…
Људи који су водили ту операцију, Норац и људи генерала Маркача заслужују свако признање, јер смо спасили дио територија Хрватске, који је већ у старој Југославији био готово преко половине расељен. Да смо изгубили, а њима је стратешки циљ био Госпић, да нисмо то учинили, изгубили бисмо и Велебит. Ко зна цијенити догађаје, схватит ће да би у том случају наша ситуација била сасвим друкчија…”
За злочине почињене у овој акцији, Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је тројицу хрватских генерала: Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, док је истрага против Петра Стипетића обустављена пошто је, по ријечима Главне тужитељице, успио доказати “паралелну линију командовања”. Бобетку због болести оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу спасила га је смрт у априлу 2003. године.
Веритас.инфо
Povezani tekstovi
