Један од најтежих злочина над српским становништвом на подручју општине Сисак током рата деведесетих година прошлог вијека догодио се у раним јутарњим часовима 22. августа 1991. године. Тада су припадници хрватске полиције и Збора народне гарде (ЗНГ), ничим изазвани, у транспортерима са лажним ознакама ЈНА протутњали кроз српска села: Блињски Кут, Кињачка, Брђане, Чакале, Блињска Греда, Бестрма и Трњани. Насумице пуцајући на локално становништво, нападачи су убили 15 цивила, док је више десетина мјештана рањено.
У овом крвавом пиру убијени су: Ранко Мартиновић (42), Ненад Пајић (40), Стево Симић (54), Лазо Станић (57), Љубан Татишић (59), Младен Вранешевић (53), Милан-Мишо Вучинић (47), Драган Бекић (39), Драган Бишкуповић (45), Жељка Боиновић (23), Перо Црљеница (50), Неђељко-Неђо Чајић (45), Ратко Ђекић (73), Милан Кладар (51) и Радован Крагуљ (36).
Просјечна старост убијених била је 48 година. Најмлађа жртва, двадесет трогодишња Жељка Боиновић, по занимању текстилна радница, усмрћена је хицима кроз прозор куће свог дједа Милоша Вранешевића у Трњанима. Сви убијени мушкарци били су породични људи. Иза њих је остало тридесет двоје дјеце — 18 синова и 14 кћери. Даљи смртоносни поход на српска села зауставили су мјештани Брђана. Чувши пуцњаву која је одјекивала из сусједних мјеста, они су се брзо организовали и поставили успјешну засједу, приморавши нападаче на повлачење.
Након овог трагичног догађаја, Срби из цапрашких села престали су одлазити на посао у Сисак. Окренули су се организовању одбране својих живота и домова, а убрзо су формирали и Општину Цапраг са сједиштем у Градуси, која је касније ушла у састав Републике Српске Крајине (РСК).
До данас нико није кривично одговарао за злочин у цапрашким селима.
Кривичну пријаву, коју су породице жртава поднијеле против четворице припадника ЗНГ-а због ратног злочина против цивилног становништва, Жупанијско државно тужилаштво у Сиску одбацило је у септембру 2006. године. Срамно образложење тужилаштва гласило је „да су њихови рођаци убијени у оружаном сукобу између паравојних група тзв. САО Крајине и Хрватске војске или су колатерална штета тог оружаног сукоба”.
Тужбе за накнаду штете, које су поднијеле породице убијених, хрватски судови су одбили, позивајући се на застару и наводни недостатак доказа о судјеловању припадника Хрватске војске (ХВ) у овом штетном догађају. Да апсурд буде већи, судови су обавезали породице жртава да држави надокнаде парничне трошкове, који су износили и по неколико хиљада евра. Неки од ових поступака доспјели су и пред Европски суд за људска права у Стразбуру. Међутим, овај суд је одбацио захтјеве породице због протека рока од шест мјесеци између „посљедње истражне радње, односно њихова сазнања о неефикасности истраге на националном нивоу” и самог подношења захтјева суду.
Према службеним подацима ДИЦ „Веритас“, на подручју Сиска и околних мјеста у љето и јесен 1991. године ликвидирано је најмање 119 лица српске националности. Међу њима је било чак 97 цивила (82%), укључујући 11 жена.
Од укупног броја ликвидираних, до сада је сахрањено 80 лица, док се за посмртним остацима преосталих 39 жртава и даље интензивно трага.
Београд / Бањалука, 21.08.2026. године
Информативна служба ДИЦ „Веритас“
