e-Veritas, 22.07.2025, Ustaški domoljubni dernek na zagrebačkom hipodromu

Piše: Savo Štrbac

Glavna vest u regionu u prvoj polovini jula nesporno je bio  koncert hrvatskog proustaškog pevača Marka Perkovića Tompsona na zagrebačkom hipodromu pred pola miliona posetilaca, među kojima je bilo i dvije trećine mlađih od 30 godina i visokih državnih dužnosnika.

Epitet glavne vesti koncert je sazlužo po više osnova. Prvi je u činjenici da je po broju posetilaca sa plaćenim ulaznicama to do sad najveći koncert u Evropi i jedan od najvećih u svetu,  sa čime se organizatori s pravom hvale. Drugi, i mnogo sporniji, jeste karakter koncerta – po jednima je to bio skup domoljuba i poštovaoca Tompsonove muzike, a po drugima ustaški dernek, revizija istorije i rehabilitacija ustaštva.

Prvu tezu zastupaju Tompsonov menadžment, što je i bilo, ali i visoki državni dužnosnici, što nije bilo očekivano.

Premijer Andrej Plenković, koji je sa svoje troje malodobne dece i dva potpredsednika dan ranije došao na generalnu probu da se slika sa Tompsonom i da deca dobiju autograme, ocenjuje da “koncert nije ni istorijski revizionizam ni promocija ustaštva”; njegov potpredsednik i ministar policije Davor Božinović kaže da se radi o “spektaklu koji se rijetko viđa”; drugi potpredsednik i ministar odbrane Ivan Anušić, posetilac koncerta koji priznaje da je na Tompsonov “za dom” uzvratio “spremni”, kaže “ovo je nešto puno više od koncerta”;  predsednik Sabora Gordan Jandroković, takođe posetilac koncerta, optužuje kritičare da pokreću “pomno osmišljeno svođenje celog događaja na poklič iz uvoda jedne pesme nastale u Domovinskom ratu”; nekoliko dana posle koncerta, trojica narodnih poslanika u Saboru (Damir Biloglav i Igor Peternel iz DOMiNO i Miro Bulj iz Možemo) svoje kolege pozdravljaju sa “Za dom spremni”, a Jandroković ih i ne opomnje uz obrazloženje o “dvostrukoj konotaciji” pomenutog pokliča (neprihvatljiva je vezana za NDH, a prihvatljiva za “domovinski rat” i HOS, samo što niko ne zna granicu između njih)

Drugu tezu zastupaju pojedinci uglavnom intelektualci koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke, i nekoliko stranaka i političara sa levog političkog spektra.

Nekoliko dana pre koncerta javno se oglasila Katarina Peović iz Radničke fronte: “Postoje samo neke situacije u kojima treba zabraniti određene događaje. To su događaji koji veličaju nacionalnu, versku i rasnu netrpeljivost. Ovo je pevač koji veliča nacionalnu netrpeljivost. Prilično je jasno u kojoj se situaciji ne može. Postoji sloboda, ali ne možete u javnom prostoru zagovarati genocidne politike, ne možete zagovarati mržnju prema drugima” (1. jul, HTV, Studio 4).

Na sam dan održavanja koncerta oglasio se i hrvatski publicista i književnik Ante Tomić: “Tompsonova je muzika za potajne ustaše nešto kao Barbra Strejsend za potajne pedere: muzika za kukavice koji ne žele učiniti step aut, izaći iz ormara i kazati tko su i što su. Sve je tu pažljivo sakriveno, zakukuljeno i zamumuljeno da naš nesmiljeni i pravdoljubivi državni tužilac nema što prigovoriti, a biskupi će se čak drznuti i napraviti blesavi, pa reći da nam Marko Perković Tompson zapravo bigliše o Bogu, domovini i porodičnim vrednostima” (Portal “Velike priče”, 5. jul).

Zaštitnica građana Tena Šimonović Ajnvalter o korišćenju ustaškog pozdrava „Za dom spremni“ od strane velikog broja ljudi, dan posle koncerta u svom saopštenju, između ostalog, navodi: “To jasno ukazuje da tokom godina, a ni pred ovaj koncert, nije poslana dovoljno jasna poruka što su sve neprihvatljivi i nezakoniti iskazi mržnje i glorifikacije najmračnijih razdoblja prošlosti”, zbog čega je zaradila kritiku od premijera Plenkovića, koji joj je javno poručio da je ona na dužnosti zahvaljujući njemu (!?), što je trebalo da znači da bi trebala da  misli i govori samo ono s čime se premijer slaže, dok je proustaški  DOMiNO zatražio da se zaštitnica građana razreši dužnosti.

Saopštenjem se istog dana oglasila i  stranka Možemo, koja u drugom uzastopnom mandatu vrši vlast u Zagrebu, u kojem je i održan Tompsonov koncert, u kojem se navodi: “Najoštrije osuđujemo i smatramo velikom štetom za hrvatsko društvo činjenicu da je na koncertu Marka Perkovića Tompsona upotrebljavan ustaški pozdrav ‘Za dom spremni'… Smatramo da je ‘Za dom spremni’ ustaški pozdrav, što je potvrdio i Ustavni sud, i zato ćemo se boriti da se zakonski zabrani u svakom kontekstu”, posebno ističući da očekuju jasnu osudu od predsednika Vlade i Sabora.

Istog dana saopštenjem se oglasila i Socijaldemokratska partija (SDP), iz koje dolazi i aktuelni predsednik Hrvatske Zoran Milanović, u kojem se, između ostalog, navodi: “Umesto da se javna pažnja i organizacija koncerta iskoristi kao jedinstvena prilika za snažno i jasno ograđivanje od svih oblika istorijskog revizionizma i ustašluka, svedočili smo svetskoj sramoti u kojoj su ekstremne poruke dobile državnu logistiku i direktnu podršku vrha vlasti.”

Dva dana po koncertu, oglasio se i zagrebački advokat Anto Nobilo:

„Ja mislim, na žalost, vrlo, vrlo loše poruke su otišle u svet. Dakle, uoči koncerta, momci, mladi, većinom iz Hercegovine, Zaleđa, Dalmacije, ali i iz drugih krajeva, obučeni u crne majice, mnogi s oznakom ‘Za Dom spremni’ ili nekom drugom oznakom koja asocira na ustaštvo, okupirali su Zagreb. Ne samo okupirali, bilo ih je puno i osvojili su centar i svojom pesmom, svojim ponašanjem faktički su pretvorili taj događaj, Zagreb, subotnji dan u Zagrebu kao neki ustaški dernek” (Njuzmaks Balkan, 7. jul).

Marko Vučetić, zadarski filozof i teolog, bivši saborski zastupnik i istaknuti građanski aktivista za ljudska prava, o koncertu kaže: “Tompsonov ustaški koncert ogledalo je hrvatskog društva. Upoznali smo jednu nesputanu Hrvatsku 2025. godine koja se ne libi javno, na zagrebačkim ulicama iskazivati ustaške pokliče, i to pred samom policijom koja ne reaguje ili se tek kaže kako će se naknadno reagovati. Nažalost, sve to prolazi u hrvatskom društvu bez koncentrisane kritičke mase” (Portal “Novosti”, 13. jul).

Jedino je ćutao “najveći bribljivac” u Hrvatskoj ikad, predsednik države Zoran Milanović,  čovek koji je početkom ove godine osvojio i drugi mandat superiornom većinom nad hadezeovim kanditatom, pokupivši, upravo zahvaljujući svom britkom jeziku, glasove i sa levog i sa desnog spektra. Dani su prolazili, nizale su se pohvale i kritike o Tompsonovom koncertu, oglasila se čak i EU, a od Milanovića, iako je primao goste u Zagrebu i javno se oglašavao o drugim pitanjima, nije bilo ni glasa.

Za mene je Milanovićevo ćutanje bila enigma i najači utisak sa i oko Tompsonovog koncerta, što sam i komentarisao za nekoliko srpskih medija. I kad sam mislio da ću ovaj tekst posvetiti njegovom ćutanju, ipak se oglasio. Desilo se to u obraćanju novinarima u gradiću Čazmi, smeštenom u središnjem delu Hrvatske, tek trinaestog dana po održanom koncertu:

“Sam koncert nije sporan, a nije bio ni banalan jer je bio ogroman. No događale su se stvari koje se nisu smele događati u centru Zagreba, u Bogovićevoj ulici”, aludirajući na to da su ljudi vikali “Za dom spremni” i pevali pesme iz vremena ustaškog režima, “na što je policija morala reagovati odmah, na licu mesta, a ne nakon nedelju dana”, naglasivši da pozdrav „Za dom spremni“ i simbolika povezana s HOS-om predstavlja nasleđe jedne političke ideologije koja nije utemeljena na antifašizmu i smatra da je javna upotreba tih simbola, posebno na javnim okupljanjima, neprihvatljiva i štetna za ugled države, oko čega bi svi u Hrvatskoj “trebalo da imaju stavove”.

Zna on to i mnogo bolje. Zašto je ćutao 13 dana, ostaje da nagađamo. Možda je ćutanjem vraćao dug Tompsonovim obožavaocima, od kojih su mnogi glasali za njega!?

Znakovitija mi je njegova opaska o blagim reakcijama iz Evropske unije: “Danas u Evropi imate tihu, gotovo neprimetnu, ali prisutnu rehabilitaciju nacizma na svakom koraku, posebno u kontekstu rata u Ukrajini. Zato kad neko u Briselu prigovori Hrvatskoj zbog “Za dom spremni”, neka samo zaćuti jer znam da se drugde tolerišu i gore stvari”.

I opet je to onaj stari brbljivi Zoki. U istoj rečenici kaže više kontradiktornosti. Kad pomislite da ga pohvalite za “rehabilitaciju nacizma u Evropi”, u drugom delu rečenice usledi nešto što liči na odobravanje upotrebe ustaškog pokliča “Za dom spremni.” Možda bi ipak bilo bolje da je i dalje ćutao.

Izvor. “Politika”. štampano izdanje