Све стране се позивају на политичке импликације самим подношењем захтева за ревизију пресуде. А какве ће бити импликације ако Изетбеговић одустане од захтева? По мом мишљењу, нимало блаже
Најава подношења захтева за ревизију пресуде МСП по тужби БиХ против Србије за геноцид запалила је регион, а посебно ове две државе. Користи се и ,,тешка артиљерија” – на сву срећу речима, за разлику од времена које третира тужба. Као разлоге за ревизију њен најављивач Б. Изетбеговић наводи: ,,Истина треба сваком, па и онима који се одупиру. Истина коју ће исписати непристрасне, међународне судије… Одустајањем од тога и трговањем људском патњом и геноцидом зарад политичке стабилности нанело би катастрофалну штету дигнитету жртава”. С друге стране, председник Владе Србије А. Вучић узвраћа: ,,Вест о ревизији тужбе коју БиХ покреће против Србије тешка је и лоша за односе две државе, а Србија ничим није изазвала такву одлуку”.
Међутим, није у питању ревизија тужбе, него пресуде. Подсећања ради, основни закључци из пресуде су:
Србија није извршила геноцид, преко својих органа или особа чија дела повлаче њену одговорност према међународном обичајном праву; није извршила ни удруживање ради извршења геноцида, нити је подстицала на извршење геноцида и није била саучесник у геноциду. Напротив, Србија је прекршила обавезу спречавања геноцида према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида: у вези са геноцидом извршеним у Сребреници у јулу 1995; тиме што није изручила Ратка Младића, оптуженог за геноцид и саучесништво у геноциду, ради суђења пред МКСЈ и тиме што се није придржавала привремених мера које јој је Суд наложио 8. априла и 13. септембра 1993. у овом спору будући да није предузела све мере које су биле у њеној моћи да спречи геноцид у Сребреници у јулу 1995. Но, суд констатује да, што се тиче утврђених кршења обавеза из Конвенције, спор није такве природе да би било примерено давање налога за плаћање накнаде нити за пружање уверења и гаранција о непонављању.
Пошто је пресуда донесена 26. фебруара 2007, десетогодишњи рок за подношење захтева за ревизију истиче 28. фебруара 2017. Све ако БиХ поднесе захтев у наведеном року то не значи да ће аутоматски и доћи до ревизије. Наиме, пре отварања ревизије Суд по службеној дужности, што не искључује и активно учешће друге парничне стране, оцењује да ли је та чињеница такве доказне снаге да би, да је била позната суду у време доношења претходне пресуде, довела до другачије одлуке. Све да нова чињеница по оцени суда има такву доказну снагу, она мора бити нова и за суд и за странку која ревизију тражи, а притом се испитује и да ли је та странка из немарности пропустила предочити суду ту нову чињеницу.
У погледу нових чињеница Изетбеговић објашњава да су ,,кључни докази дошли током суђења Ратку Младићу из којег је видљиво да је више хиљада официра ВЈ ’учествовало у геноциду’ у БиХ као и да је Милошевићев режим логистички стајао иза геноцида”. Све кад би те околности биле нове (а нису), суд би поново по службеној дужности испитивао да ли је од сазнања за њих прошло више од шест месеци.
У предмету ,,Младић” суђење је почело 16. маја 2012, а последњи сведок одбране завршио је своје сведочење 16. августа 2016. Проста рачуница показује да је у овом предмету и од извођења последњег доказа прошло више од шест месеци, што значи да би суд по овом основу морао одбацити захтев за ревизију пресуде. Ако би, и поред свега тога, суд дозволио ревизију, што значи ново суђење, то још увек не значи да би тужбени захтеви били прихваћени, односно да би пресуда била другачија од претходне.
Због специфичних односа у БиХ (два од три конститутивна народа и два од три члана председништва државе су против покретања ревизије), суд би, ако не по службеној дужности, онда свакако по приговору друге стране у спору, најпре испитао да ли је захтев поднесен од стране овлашћеног заступника, па ако утврди да није, захтев би одбацио. То је прва ствар која се испитује и утврђује код сваког поднеска и код сваког суда.
И бивши члан правног тима Србије у процесу по тужби БиХ Тибор Варади ових дана је више пута изјављивао да му је тешко да замисли иједну нову чињеницу или доказ на основу које би овај случај могао бити обновљен.
У чему је онда проблем? Све стране се позивају на политичке импликације самим подношењем захтева за ревизију пресуде. А какве ће бити импликације ако Изетбеговић, под притисцима са свих страна, одустане од захтева? По мом мишљењу, с обзиром на створену атмосферу, нимало блаже у односу на први случај. Код Бошњака би остало у (зло)памћењу да су Србима ,,опростили геноцид” и да им га морају вратити или на неки други начин наплатити, кад-тад. А то је и неизвесније и горе од очекиване одлуке МСП по захтеву за ревизију. Уосталом, решавање спорова између људи па тако и држава једна је од најзначајнијих цивилизацијских тековина.
