e-Veritas, 23.02.2023, Savo Štrbac: KO SU ŽRTVE DRUGOG SVETSKOG RATA

“Poštovani Savo, mislim da u našem kraju nije bilo popisa žrtava fašističkog terora. Samo u Gligićima imam spisak od 15 poginulih mladića u otadžbinskoj vojsci. U celom selu bi bilo otprilike 80-ak takvih, a u opštini Bosansko Grahovo do 1.000. A u celoj Bosanskoj Krajini? Da li je u Dalmaciji što popisano? Sutra ću posle 14 sati otići na Trg N. Pašića da se informišem. Što kažete u vezi toga?” Ovu poruku mi je polovinom januara o. g. viberom  poslao dr Borislav Gligić, spec urolog, moj stari poznanik. Nekoliko minuta pre poslao mi je i link na jedan tekst objavljen u jednom beogradskom dnevnom listu, u kojem se navodi da će baza podataka, onlajn pretraživač, za oko 670.000 do sada identifikovanih žrtava Drugog sv. rata, prvi put posle okončanja tog oružanog sukoba, biti dostupna celokupnoj javnosti u prvoj polovini 2023, što je potvrdio direktor Muzeja žrtava genocida (MŽG) Dejan Ristić.

Pošto  sam često u javnim nastupima pozivao sve građane da provere da li su njihovi stradali rođaci u Drugom sv. ratu uvedeni u taj popis, pa ako nisu da popune upitnik MŽG kako bi bili naknadno upisani, ozbiljno sam shvatio poruku dr Gligića i vrlo brzo mu odgovorio da je popisom žrtava iz 1964. obuhvaćen cijeli prostor bivše Jugoslavije te da se  spisak može pogledati na sajtu MŽG (ne znajući u tom momentu da je spisak na sajtu  MŽG nedostupan zbog preuređenja) uz napomenu da ga poseduje i “Veritas”. Ubrzo je od doktora usledila nova poruka: “Siguran sam da nisu popisani naši četnici. Bio je tada veliki strah! Ići ću sutra da proverim za ovih  mojih 15 Gligića”.

Sutradan mu doktor šalje “spisak žrtava fašističkog terora sa prezimenom Gligić u selu Marinkovci, opština Bos. Grahovo, od 6.04.'41. do 15.05.'45:  Mirko sin Ilije (1930-1942), David sin Vladimira (1925-1944), Uroš sin Vladimira  (1921-1944),  Mirko  sin Krstana (1923-1943), Uroš sin Jovana (1921-1942),  Pero sin Sime (1920-1942),  Slavko sin Luke (1924-1941), Stojan sin Luke (1919-1942),  Branko sin Ilije (1920-1944),  Stevan sin Ilije (1915-1944), Dušan sin Ilije (1912-1944), Dušan sin Jovančića (1923 -1942),  Savo sin Jovančića (1915-1943),  Jovančić sin Petra (1987-1942) i Damjan sin Pere (1878-1943)”, uz popratni tekst: “Da li vas mogu zamoliti da proverite da li  se ova imena nalaze u bazi podataka”.

U toku istog dana, sa svojim saradnicima,  proverim spisak žrtava za selo Marinkovci na kojem pronađosmo 21 žrtvu iz ovog sela, bez ijednog Gligića. Poslah doktoru poruku: “Bio si u pravu za pripadnike otadžbinskog pokreta. Niko sa tvog spiska ne nalazi se na spisku žrtava. Na ovom linku nalazi se i formular za prijavu žrtava, pa ih možeš prijaviti: www.2.muzejgenocida.rs/dopune-popisa-ratnih-zrtava-1941-1945-godina“.

Nakon tri dana dr Gligić mi šalje novu poruku: “Bio sam danas u MŽG, Trg N.Paśića 11, u sobi 101. Nijedan Gligić sa onog spiska od 15 imena – žrtava palih u otadžbinskoj vojsci nije popisan! Tačno kako sam i mislio. Uopšte nisu popisani: četnici BiH, Like, Dalmacije, Banije, Slavonije, Crne Gore, Srbije, kao i mnoga dečica, nejač, koja se smrzla od zime i gladi u zbegovima – šumama i jamama. To znači da nije popisano 40-50 procenata žrtava. Možemo li/možeš li išta učiniti po tom pitanju?… Nešto bi morali učiniti.”

Toga dana doktor i ja smo razmenili još nekoliko poruka:

Ja: “Nedavno sam  posredovao da se upiše petero dečice od Bos. Krupe koja su se smrzla u zbegu. O tome sam napisao i tekst u “Politici”, koji možeš pogledati na ovom linku: www.politika.rs/scc/clanak/500701/Pogledi/Zivot-u-neprebolu“; On: “Pročitao sam. Ali, koliko ima takvih priča srbskih samo iz Drugog sv. rata? Jako mnogo! Svako selo po nekoliko! Pa onda x broj opština u BiH, Dalmaciji – celoj Hrvatskoj, Crna Gora, Srbija. Problem je to skupiti, ogroman, nemoguć! Mnogi stari su pomrli, a sada smo razvejani po svim kontinentima! Kako da napravimo akciju!?”; Ja: “Kampanja pozivanja preko svih medija i društvenih mreža od što većeg broja pojedinaca, institucija i organizacija…”; On: “Ja imam ograničen krug poznanika. Oni nisu na funkcijama”; Ja: “Svako u okviru svojih mogućnosti.”; On: “Da. Plus šira složna akcija od strane ljudi koji su na čelu raznih službi”; Ja: “I na njih sam mislio”. I tako smo, uz još  nekoliko kurtoznih riječi, završili našu prepisku na ovu temu.

Ovih dana sam ponovo posetio sajt MŽG na kojem, preko Popisa žrtava Drugog svetskog rata, još uvek piše “Sajt je trenutno u izradi. Molim vas posetite nas uskoro ponovo”.

Iz Istorijata popisa žrtava rata 1941-1945, dostupnog na sajtu MŽG, izdvojio sam sledeće podatke i informacije:

Prema Odluci o popisu tadašnjeg Saveznog izvršnog veća SFRJ (SIV)  iz 1964, “iz potrebe stvaranja pratećeg dokaznog materijala prilikom pregovora SFRJ i SR Nemačke oko obeštećenja žrtvama rata”,  trebalo je popisati državljane Jugoslavije stradale “od fašističkog terora” između 6. aprila 1941. i 15. maja 1945, bez obzira na to da li su ubijeni i poginuli na teritoriji nekadašnje Jugoslavije ili u logorima van zemlje, kao i one koji su teror preživeli (internirani, zatvarani, odvedeni na prisilni rad) i umrli do 15. maja 1946. od posledica zadobijenih u ratu, ali bez “pripadnika neprijateljskih i kvislinških organizacija”.

Prvi zvanični rezultati popisa obznanjeni su 1966. a  obuhvatili su 1.107.172 žrtve rata – 597.323 smrtno stradalih i 509.849 preživelih. Savezna komisija je ocenila da je popis nepotpun i da je njime obuhvaćeno samo 56 do 59 odsto od procenjenog broja stradalih (1.016.000 do 1.066.000, bez “najmanje pedeset hiljada stradalih kvislinga i oko četrdeset hiljada  Roma i Jevreja, za koje nije imao ko da da podatke”). SIV je zaključilo da popis nema potreban nivo kvaliteta, to jest da je daleko od proklamovanih 1.706.000 žrtava, pa je stavljena zabrana na njegovo korišćenje, a materijal je predat Arhivu Jugoslavije, gde se i sada čuva.

U martu 1992. godine SIV,  svesno neprocenjive vrednosti materijalan, donelo je odluku o prestanku zabrane i naložilo da Savezni zavod za statistiku (SZS) pomenuti materijal uredi i obradi, što je u toku iste godine i urađeno u digitalnoj. Državni arhiv Srbije je iste godine, u ime MŽG, koji je tek bio osnovan, počeo sa prikupljanjem podataka za dopunjavanje popisa. Revizija je, uz prekide, rađena između 1995. i 1998. u SZS, uz asistenciju MŽG, da bi posao revizije između 2003. i 2008. samostalno nastavio MŽG. Broj identifikovanih uvećan je za više od 10 odsto i popis delimično očišćen od dvostruko ili višestruko upisanih osoba.

Cilj kome se teži, a na osnovu poverenih nadležnosti MŽG, je da se popišu sva lica  koja su na dan 6. aprila 1941. godine bili državljani Kraljevine Jugoslavije, bez obzira na nacionalnu, religijsku, etničku, vojnu ili političku pripadnost, kako bi se broj popisanih žrtava približio stvarnom broju stradalih, na koji način bismo se odužili svim stradalnicima i očuvali sećanje na njih.

Ovaj tekst završavam mojom izjavom, koja se našla u knjizi “Jasenovac – Aušvic Balkana”, autora Gideona Grajfa, eksperta za Aušvic: “Svaki put kad upišem nekog novog, radim to s mnogo tuge i žalosti. Voleo bih da nemamo nijednu žrtvu ni u Jasenovcu, ni u Jadovnu, ni bilo gde. Zalažem se za to da svaka žrtva mora da ima ime. Ne zbog Hrvata, Ujedinjenih nacija… nego zbog nas. To rade Jevreji. Od njih treba da učimo. Nijedan broj nije mali”.