Premijer Srbije Aleksandar Vučić objavio je 26. juna da su vlade Srbije i Republike Srpske nakon zajedničke sednice donele odluku da zajednički obeležavaju 5. avgust kao Dan sećanja na stradale i prognane Srbe. Istog dana, Vesna Pusić, potpredsednica hrvatske vlade, poručila je kako proslava godišnjice „Oluje” nije slavljenje stradanja ljudi, nego dana kad je „zločinačka Miloševićeva politika, koja je počela rat, 5. avgusta 1995. u Hrvatskoj definitivno poražena i okončana”.
Ne začuđuje brza i neobično oštra reakcija Vesne Pusić pošto istog dana Hrvatska slavi dva državna praznika: Dan pobede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja.
Nakon objavljivanja vesti o Danu sećanja, „Veritasu” su se počeli obraćati Krajišnici s pitanjem da li ćemo i mi ove godine menjati dosadašnju praksu, po kojoj su prethodnih devetnaest godina 4. avgusta, kada je započela „Oluja”, širom sveta služeni parastosi žrtvama. Naime, u prvi mah smo, valjda zbog blizine ta dva datuma, pomislili da se najavljeni Dan sećanja odnosi samo na žrtve i prognanike iz „Oluje”, ali kad se malo bolje pogleda Vučićeva izjava, onda se može zaključiti da će se Srbi toga dana sećati svih svojih žrtava i prognanika, kako iz ratova devedesetih tako i onih prethodnih.
Iako u ovom trenutku ne znam kakvim će sve manifestacijama vlade Srbije i Srpske obeležiti taj dan, teško mi je i zamisliti da će u njegovo obeležavanje utrošiti energije, vremena i novca makar približno koliko će Hrvatska. A kada se u istom danu obeležava isti događaj u različitim državama s različitim predznakom, onda je, po logici stvari, teže izboriti se za širu medijsku pažnju, zbog koje se, najčešće, barem u novije vreme, i obeležavaju ovakvi datumi.
Dakle, ja sam shvatio da će Srbi i dalje obeležavati pojedine događaje iz bliže i dalje prošlosti, pa tako i Krajišnici godišnjicu „Oluje”, u dane na koje su to i do sada činili, a da će aktuelna vlast dve (preostale) srpske države na Dan sećanja iskazati jedinstvo u obeležavanju mnogih tragičnih događaja u zajedničkoj, bližoj i daljoj istoriji, što je do sada najčešće bilo prepušteno nevladinim organizacijama, dok se učešće vlasti uglavnom svodilo na prisustvovanje njenih predstavnika parastosima.
A povodom izjave Pusićeve da je zločinačka Miloševićeva politika počela rat u Hrvatskoj, podsećam na ono što je Franjo Tuđman izjavio 24. maja 1992: „Rata u Hrvatskoj ne bi bilo – da ga Hrvatska nije želela.”
„Peti avgust 1995. dan je kada je Hrvatska, koja je četiri godine bila presečena i okupirana Miloševićevom vojskom i milicijama, ponovo ujedinila svoju teritoriju. To je omogućilo završetak rata i to je ono što Hrvatska slavi i što bi svi trebalo da poštuju”, dodatno je pojasnila ministarka Pusić.
Sve da je tako, kako razlučiti šta je vrednije: „okupirana” teritorija od 10.400 kvadratnih kilometara sa više od 220.000 domicilnih ljudi ili ta ista „ujedinjena” teritorija bez svih tih ljudi, pa makar bili i Srbi. Odgovor na ovo pitanje je ujedno i odgovor na pitanje treba li „Oluju” slaviti, žaliti ili tihovati.
Informaciono-dokumentacioni centar „Veritas”
Savo Štrbac
objavljeno: 02.07.2015
