Пише: Саво Штрбац
Неподељено је мишљење да је серија “Тврђава” у целом региону изазвала велико интересовање и постала прави телевизијски хит. И ја сам је у целости одгледао. Гледао сам је и као директни учесник ратних догађаја које третира серија и као активиста, који преко Документационо информативног центра “Веритас” још прикупља податке и информације о последицама тих ратних догађаја.
Колико год да сам био свестан да је серија уметничко виђење фиктивних људских судбина смештених у оквир ратних деведесетих прошлог века, ипак сам скоро у свакој сцени, макар и несвесно, тражио сличности са стварним догађајима којима сам сведочио или о којима сам сазнао. Највише сличности са реалним догађајима налазио сам у сценама из Книна, посебно из живота хрватске и српске породице Баша и Тољ, између којих се испреплећу све познате људске емоције – љубав, срећа, туга, страх, љутња, мржња… – веома јаког интензитета.
Односи између тих фиктивних породица вероватно су ме привукле и због тога што сам одрастао недалеко од Книна, у бенковачком крају, у равнокотарском селу Раштевићу, у којем су живели и Хрвати и Срби у подједнаком броју и где је сваки други брак био мешовитог састава. У мом селу, а тако је било широм северне Далмације, жене су удајом мењале и веру и нацију и говор (прелазили са ијекавице на икавицу и обратно). Жене у мом крају удајом су у сваком погледу пратиле “свог господара”, како су звале мужа. И не сећам се да је било ити једног развода брака. Жена је напуштала мужевљеву кућу само када би остала удовица и кад се могла преудати, али је децу морала да остави у мужевљевој кући, код деда и стричева. Познати су ми случајеви полубраће и полусестара по мајци различите националности и вере. И све је то функционисало нормално док не дођу нека смутна времена као што су ратови, када везе између породица супружника из мешовитих бракова “пуцају” по свим шавовима. У таквим временима од жене се очекује да прекине сваки контакт са породицом из које је потекла, а “правоверност” се доказивала и тако што би породице из којих потичу брачни другови једни другима чинили разна зла, од уништавања имовине до убистава неког члана породице.
Све је то присутно и у серији “Тврђава”, тако да сам фиктивне ликове из породица Тољ и Баша упоређивао са стварним ликовима из своје средине, налазећи у њима чак и физичку сличност са ликовима из реалног живота. И управо ти делови серије у мени су изазивале бурне емоције. Толико бурне да понекад ни сузе нисам могао суздржати, што је био знак да су аутори, укључујући сценаристе, режисера и глумце, направили “праву ствар”.
Али није било тако са сценама ван Книна, посебно не са онима у Београду. Те сцене су ми некако нестварне, далеке, магловите… Сви ти ликови су ми били интересантни, али су ми били и потпуни странци. Према њима нисам осећао чак ни бес ни мржњу. Ни Лука ми у “београдским” сценама више није био близак. Гледајући те сцене, ухватио сам себе да наглас коментаришем како то нема везе са стварним догађајима. А с обзиром на функције које сам обављао (био сам и секретар Владе РСК), знао сам многе ствари које су се тих ратних година дешавале на релацији Београд – Книн. Ти односи су били много комлекснији и суптилнији од приказа у серији, где су сведени на ниво карикирања.
И многи моји Крајишници, који су ми се током приказивања серије јављали из целог света, управо су највише имали замерки на приказ “београдских ликова”, посебно на њихов однос према Крајини и Крајишницима. Заједничка нам је оцена да су те сцене прегрубе и да могу изазвати анимозитете Крајишника према Србији и још додатно погоршати медијску слику о Србима у свету, посебно у региону, која је ионако поприлично лоша, о чему сведочи и више холивудских филмова у којима су Срби постали мера за “лоше момке”. Ако је ауторима била намера да београским сценама код гледаоца изазову шок, онда су у томе и успели.
Великој гледаности серије, поред неспорне квалитете целе глумачке екипе, допринела је релативно мала временска дистанца од третираних догађаја. Наиме, већина учесника тих догађаја још је жива, а и њихови потомци су одрастали на причама о тим догађајима, и сви су заинтересовани да погледају како се ти догађаји приказују у пројекту иза којег стоји јавни сервис Србије. То ме подсетило и на одрастање моје генерације уз партизанске филмове, које смо врло радо гледали и коментарисали.
За разлику од догађаја из Другог светског рата, када су партизани као победници преко својих филмова “писали историју”, док поражене стране нису ни имали своје филмове, догађаје из деведесетих третирају и победници и поражени са углавном дијаметрално супротним наративима. И због тога сваки нови приказ тих догађаја привлачи повећану пажњу потенцијалних гледалаца.
Великој гледаности допринеле су и политичке прилике у време приказивања серије, како у свету, тако и у региону, а понајвише односи између Срба и Хрвата. На глобалном нивоу свет је већ неко време у једном новом рату, што се неминовно одражава и у нашем региону, названом, не без разлога, “буретом барута”, на којем се поново звецка оружјем и извлаче на површину најмрачнији догађаји из блиске историје, који се ревизионишу и релативишу.
То је највише присутно у Хрватској, где је рехабилитација усташтва “експлодирала” почетком јула ове године са оним Томпсоновим концертом на загребачком хиподрому пред око пола милиона посетилаца, међу којима је знатан број био окићен усташким знамењима, а мало ко да није, укључујући и високе државне функционере, узвикивао усташки поклич “за дом спремни”. Усташко оргијање наставило се током лета и јесени: Томпсоновим концертом у Сињу пред око 150.000 посетилаца; јубиларном прославом “Олује” у Загребу и Книну, где су несметано и поносно марширали и црнокошуљаши; прекидом културних манифестација у Бенковцу и покушаја прекида у Шибенику; округлим столом о Јасеновцу у хрватском парламенту, који се свео на негацију било каквих злочина у том логору; прекидом манифастација Дани српске културе у Сплиту, Загребу, Вуковару… под нападима или претњама маскираних и у црно обучених сподоба; уклањњем “непоћудних” српских споменика из рата деведесетих…
Посебно забрињава чињеница што су у свим тим догађајима, поред понеког старијег “идеолога”, у великој већини учествовале особе рођене по завршетку последњег рата, што је резултат јаке и континуиране индоктринације од стране свих сегмената хрватског друштва (образовни систем, Католичка црква, медији, улица и породица) да су Срби “лоши момци” и кривци за све недаће хрватског народа, како у прошлости тако и у садашњости, а биће и у будућности.
Правило да свака акција изазива и реакцију додатно је заинтригирало потенцијалне гледаоце серије, да виде реакцију са српске стране, како на ратне, тако и на поратне догађаје. И уместо очекиване “освете” према “мрском непријатељу”, на што су нас навикли и холивудски и партизански филмови, у “Тврђави” се главни ратови воде међу Србима, како оним домаћим книнским, тако и оним с обе стране Дрине, док се прави непријатељи скоро и не виде.
И кнински Хрват Цваре, један од главних ликова у серији, такође је, иако тога није свестан, Србин по рођењу, кога они за које је веровао да су његови и убијају. И та сцена подсетила ме на мог комшију Хрвата Милу, који је у рату девеседетих остао у родном селу са Србима пошто су му обе ћерке биле удате за Србе. За разлику од Цварета, Миле није сачекао Хрвате у “Олуји”, иако му је међу њима био и син, већ је са ћеркама и њиховим породицама кренуо у егзодус. Кад су га питали: “Што ниси сачекао своје, ти си њихов, теби не би ништа”, одговорио им је: “Ех, децо моја, у рату је свака војска иста, најпре пуца па онда пита ко си и чији си. Барем сам толико научио у оном прошлом рату”. И преживео је “Олују”. За разлику од книнског фиктивног Хрвата Цваре (иако рођен у српској породици почетком Другог светског рата, одгојен је у хрватској породици као католик и Хрват), мој мештанин Миле, Хрват из реалног живота, био је активни учесник предходног рата, а то искуство му је очито и спасло живот.
И ко зна колико бих још писао о ономе на што ме серија “Тврђава” асоцира и провоцира да ми простор није ограничен. Све те емоције и асоцијације које је серија изазвала у мени и код мене најбоља су препорука и онима који је нису гледали да је погледају. Убеђен сам да се неће покајати.
Извор: Политика, штампано издање
