Vučićeve reči: “Hitler je hteo svet bez Jevreja, Hrvatska i njena politika htela je Hrvatsku bez Srba, jer su, kako je rečeno, razarali njeno nacionalno biće”, izgovorene 4. avgusta 2018. u Bačkoj Palanci na obeležavanju Dana sećanja na stradanja i progon Srba u hrvatskoj akciji “Oluja”, lebde nad prostorom bivše Jugoslavije izazivajući oprečne reakcije sa nekim već poznatim i još više nepoznatim efektima.
Kritičari i polemičari, bez obzira sa koje strane dolazili, prećutkuju (ili ne razumeju) da je citirana rečenica korišćena za objašnjenje eufemizama “konačnog rešenja” jevrejskog i srpskog pitanja.
Tu paralelu je još u martu 2014. pred Međunarodnim sudom pravde, u sporu između Hrvatske i Srbije o genocidu, povukao kanadski profesor Vilijam Šabas, nesporni svetski autoritet za genocid. On je tada, na glavnom pretresu, pred sedamnaestočlanim sudskim većem, naveo da “miran suživot nije bio opcija za hrvatsko rukovodstvo” i da je na Brionima 31. jula 1995. donet plan da se počini genocid, baš kao što su nacisti na konferenciji u Vanzeu (Wannsee) 1942. godine usvojili “konačno rešenje” za jevrejsko pitanje. “Na Brionima je održan sastanak kriminalaca i donet zločinački plan” tvrdio je Šabas, konstatujući da je broj Srba u Hrvatskoj sa oko 580.000 pre rata opao na 186.000, odnosno da je umanjen za dve trećine – od predratnih 12 na posleratnih 4 procenta, napominjući da se u “posleratnoj Evropi ništa slično nikada nije dogodilo”.
Kanadski profesor se u izlaganju posebno osvrnuo i na hašku presudu Anti Gotovini i Mladenu Markaču, koji su prvo osuđeni kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata na 24 i 18 godina zatvora, a potom oslobođeni. Šabas je podsetio da je za osuđujuću presudu u kojoj su kao učesnici UZP-a označeni Tuđman, Šušak, Červenko i drugi pokojni zvaničnici Hrvatske podržalo pet haških sudija (trojica iz prvostepenog i dvojica iz žalbenog veća), među kojima i ugledni holandski sudija Alfons Ori, italijanski profesor Fausto Pokar i iskusni Maltežanin Karmel Ađus, naspram trojice na čelu sa Teodorom Meronom “sjajnim pravnikom” čije su poslednje presude, međutim, “kontroverzne”. Šabas je podsetio da su Pokar i Ađus u izdvojenim mišljenjima u odnosu na oslobađajuću žalbenu presudu koristili “izrazito oštar jezik”, navodeći da je Meronova presuda “suprotna svakom poimanju pravde”, a argumentacija “naprosto groteskna”, “veštačka i manjkava”.
U istom sporu, dan ranije, agent Srbije Saša Obradović, dokazujući genocidnu nameru, citirao je izjave mnogih hrvatskih visokih funkcionera, među kojima i F. Tuđmana, izgovorenu u Kninu 26. avgusta 1995: “…I nikada više nema povratka na ono što je bilo, da nam usred Hrvatske šire rak koji je razarao hrvatsko nacionalno biće, koji nije dopuštao da hrvatski narod bude zaista sam svoj na svome”, uporedivši je sa skoro identičnom izjavom Pavelićevog ministra spoljnih poslova Mladena Lorkovića od 28. juna 1941. godine. Zbog genocida koji je nad njima počinjen, krajinski Srbi danas spadaju u narode “koji su živeli u dinamičnim istorijskim zajednicama, koje danas jedva da i postoje… To nije samo gubitak za žrtve već i za celo čovečanstvo”, zaključio je Obradović.
Iako sud nije prihvatio srpsku kvalifikaciju “Oluje” kao genocidne akcije, kroz obrazloženje presude okvalifikovao ju je kao akciju etničkog čišćenja, koje nije doseglo nivo genocida: Hrvati su hteli srpsku teritoriju bez Srba očekujući da oni sami odu, a ne da ih “unište u celosti ili delimično”, a da bi ih naterali da napuste svoja vekovna ognjišta, granatirali su njihove gradove i izbegličke kolone, ubijali zaostale civile i vojnike, pljačkali i uništavali njihova imanja i sprečavali im povratak.
S obzirom na takve kvalifikacije, bilo je za očekivati će Hrvatska, i bez naloga suda, iz Zakona o blagdanima, spomendanima i neradnim danima izbaciti “Dan pobjede i domovinske zahvalnosti” koji se slavi 5. avgusta. A pošto to nisu učinili, nužno ih je i sa najvišeg državnog nivoa Srbije, kao matice i zaštitnice svih Srba, podsećati na razmere počinjenog zločina i potrebu prave katarze (pročišćenja) celog društva.
Savo Štrbac
Objavljeno 18. avgusta 2018. u štampanom izdanju „Politike“
