У Госпићу, Карлобагу и околним мјестима, у јесен 1991. године, Хрватска војска и полиција су, углавном под маскама, одводили српске цивиле из њихових кућа и станова и ликвидирали их разним начинима и на више мјеста.
”За Госпић је била наредба ‘етнички очисти’. Убили смо директора поште, болнице, власнике ресторана и којекакве друге Србе. Уиства су извођена метком у чело, јер нисмо имали времена. Понављам, из врховништва је била наредба да се смањи постотак Срба у Госпићу”, изјавио је Миро Бајрамовић, један од припадника злогласне Мерчепове групе “Јесење Кише” у интервјуу “Ферал Трибјуну, објављеном у септембру 1997.
У том периоду је, према Веритасовим подацима, убијено најмање 125 лица српске националности, међу којима и 39 жена, од чега скоро половина од 16-18 октобра. Међу ликвидиранима су и десет брачних парова и четири пара по једног родитеља и дјетета. До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 56 ликвидираних, док се за осталима још трага.
“Госпићем, који је почетком рата био, али је и данас добрим дијелом остао зона сумрака, харали су ескадрони смрти. Убијали су цивиле: Хрвате и Србе, све оне који им нису хтјели бити подложни, све оне који су им се супростављали, не желеци судјеловати у њиховом оргијању које нема никакве везе с домољубљем и обраном светог огњишта”, говорио је Милан Левар, и сам припадник ХВ и хашки свједок, за ријечки “Нови лист” у октобру 1997, три године прије него ће га у његовој механичарској радионици у Госпићу усмртити подметнута експлозивна направа.
Са ликвидацијама српских цивила био је упознат цијели политички, војни и полицијски врх хрватске државе, о чему свједоче и сљедећи документи:
“Дана 16. 10. 1991. године око 20.30 сати у Оперативном штабу одржан је састанак на коме је било присутно више особа. То су били Орешковић Тихомир, Дасовић Иван, Рукавина Иван (помоћник начелника), Касумовић Мирко (начелник Центра СЗУП-а), Премуж Јуре, Крешо (болничар), Марковић Ивица (управитељ затвора), Болф Жељко, Норац Мирко (командант бригаде) и још једна особа. Норац је саопштио присутнима да треба извршити задатак и ликвидирати групу Срба, и тко није способан да се одмах изјасни… Кренуло се са више возила а колону је мислим водио Крешо. Доласком у шуму изашли су сви из возила и чекали око 5-10 минута када је дошао војни пинцгауер. Из истога су војници искрцавали особе којих је било између 10-15. Тада је наређено да сви пуцају по тим особама…” , стоји у власторучно написаној изјави тадашњег шефа госпићке полиције, Ивана Дасовића, коју је писао у дрцембру 1991. у кабинету Јосипа Манолића, шефа Уреда за заштиту уставног поретка, објављеној у “Вечерњем листу”, 15. септембра 2000.
“…Када сам задњи пут био у Загребу, сусрео сам господина Перицу Јурића који ме је питао што ради Тихомир Орешковиц код мене. Одговорио сам да је секретар у Оперативном штабу. Он ми је рекао да га тјерам од себе. ‘То је лопов и гадан човјек. Он ти је члан ХДП-а код Штедула. Он ти је радио за Удбу у емиграцији. То је најпокваренији и најопаснији човјек међу емиграцијом. Склон је свему и опасан за убиства.'… Он је у Госпићу окупио око себе истомишљенике, најокорјелије усташе из Госпића, емиграције (тј. синове очева који су погинули као усташе) те чланове ХОС-а, који су у јединици код Госпића. Ријечју, ‘Орешковиц је саставио Војну полицију од највећих криминалаца и синова усташа… “, пише у писму које је крајем децембра 1991. Анте Карић, предсједник Кризног штаба за Госпић и Лику, упутио Фрањи Туђману, а које је објављено у “Ферал Трибјуну” 22. септембра 1997.
А након што су припадници ЈНА, крајем децембра 1991, пронашли 24 поугљенисана леша српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих свјетских медија и хуманитарних организација, и представници међународне заједнице, под чијим “притиском” је тадашњи предсједник РХ Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.
“Средином децембра 1991. ухапшен је Тихомир Орешковић, један од кључних људи госпићке одбране, а против још неких поднесене су кривичне пријаве. Једнако тајно како је ухапшен, након неколико дана, Тихомир Орешковиц нашао се на слободи… Истодобно је предсједнику Туђману упућена и петиција ‘пучанства опћине Госпић’ у којој се, између осталог, наводи: ‘Уз искрену захвалност за све што сте учинили за хрватски народ, слободни смо Вас замолити да особно утичете како би господин Тихомир Орешковић поново био с нама…Господин Орешковић је био, слодобни смо рећи, инспирација многима од нас, подстрек у тренуцима малаксалости, мовенс у тренуцима посусталости. Хрватска Лика му засигурно пуно дугује о чему ће и будућност своје рећи’…” пише “Слободни тједник” у броју од 22. јануара 1992.
Иако су прикупљени докази указивали и на наредбодавце и на извршиоце тих убистава, случај је врло брзо стављен as acta, а тијела убијених су из примарних премјештана у секундарне гробнице.
“Наиме, инструкције за све што је Тихомир Орешковиц радио – долазиле су из Загреба. Зато сам сам отишао у Загреб све то испричати. Тек послије сам схватио како сам био наиван. Тужио сам дијете тати”, говорио је Зденко Бандо, тадашњи припадник госпићке полиције, у интервјуу објављеном 19. септембра 1997. у “Тједнику”, који је због таквих изјава морао затражити азил у Њемачкој.
Тужилаштво Хашког трибунала, убрзо по оснивању, водило је интензивну истрагу о овом догађају и случај је, прије него је оптужница подигнута, уступљен хрватском правосуђу.
Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва, а теретило их се за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 лица.
Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци, из марта 2003. године, осуђени су: Тихомир Орешковић, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу, на 15 година, Мирко Норац, тадашњи командант 118. бригаде ХВ-а, на 12 година и Стјепан Грандић, тадашњи комадант II бојне (пука), на 10 година затвора, док су Ивица Рожић и Милан Чанић, ослобођени.
Зашто нису процесуирани и остали припадници хрватске војске и полиције за које је “ван сваке сумње” у том судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности, а таквих је више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, из године у годину питају се разне хуманитарне, међународне и домаће, институције и организације? Ми Срби више и не питамо јер знамо да одговор лежи у националној припадности жртава.
У мјесту Госпићу је, према попису становноштва из 1991, живјело 9.025 житеља, међу којима је било 3.243 (36 процената) Срба. Према попису становништва из 2021. у граду Госпићу, који, поред мјеста са истим именом, обухваћа још педесетак насеља, живјело је укупно 11.502 житеља, међу којима је 412 (3,58 процената) Срба.
Veritas.info
