Дана 28. септембра 1995, готово два мјесеца по завршетку “Олује”, у селу Вариводе, тада у општини Книн, убијено је девет мјештана српске националности: Јован Берић (75), Шпиро Берић (55), Радивој Берић (69), Марија Берић (69), Мирко Покрајац (84), Душан Дукић (59), Марко Берић (82), Милка Берић (67) и Јован Берић (56). Око или истог дана убијен је и десети мјештанин Варивода, Угљеша Илијашевић (54), чије тијело је касније пронађено у једној густијерни и чијег имена нема на споменику жртвама тога села. Просјечна старост жртава је 67 година.
Мјесец дана раније, 27. августа, у оближњем селу Гошић убијено је седам мјештана такође српске националности: Саво Борак (70), Васиљ Борак (68), Гроздана Борак (75), Марија Борак (81), Косовка Борак (77), Милка Борак (75), Душан Борак (56). Просјечна старост жртава је 70 година.
Сви убијени у оба села били су цивили а у тим селима, ни у вријеме рата, ни у вријеме убистава, није било никаквих ратних активности. Остали су зато што нису хтјели напустити своја огњишта и што су повјеровали Туђмановим позивима да свима који нису “окрвавили руке” гарантује имовинску и особну сигурност. А сви су убијени ватреним оружјем из непосредне близине у својим двориштима, на кућним праговима или у кућама.
У намјери прикривања злочина, хрватска полиција их је тајно покопала на книнском гробљу под ознаком “непознат” иако су знали њихов идентитет. Њихова тјела су у прољеће 2001. ексхумирали хашки истражиоци, међу 301 посмртним остатком, колико их је било покопано на том гробљу, сви из времена “Олује” и “постолује”. Породице су их идентификовале 2002. а сахрањени су у родним селима, гдје су им општина Кистање и Српско народно вијеће подигли споменике, који су већ више пута били скрнављени.
Под притиском међународне заједнице и организација за заштиту људских права, ова убиства су релативно брзо процесуирана, тако да је Жупанијско државно тужилаштво у Задру већ 1996. подигло оптужницу против шесторице бивших хрватских војника (Никола Рашић, Иван Јаковљевић, Перо Перковић, Ивица Петрић, Златко Ладовић и Недиљко Мијић) због кривичног дјела убиства из користољубља.
Исте године Жупанијски суд у Задру, иако су четворица оптуженика у истрази признали почињење дјела, ослобађа их оптужбе у недостатку доказа. Врховни суд РХ је укинуо првостепену ослобађајућу пресуду и случај вратио на поновно суђење.
Током поновљеног суђења пред Жупанијским судом у Шибенику, 13. фебруара 2002, заступник оптужбе је одустао од оптужнице против свих оптуженика уз образложење да су дошли до сазнања ко би могао да буде починилац убистава у Вариводама и Гошићу, због чега ће бити спроведена нова истрага.
Иако је премијер хрватске владе, Андреј Пленковић, прошле године на помену убијеним Вариводичанима, изјавио: „То за Хрвате значи – смоћи снаге и признати да су у домовинском рату, премда одбрамбеном, нажалост почињени и злочини над српским цивилима који се нису смијели догодити, злочини који немају оправдања и заслужују сваку осуду и процесуирање одговорних”, ни 26 година од злочина нема ни оптужених ни осуђених за убиства цивила у Вариводама и Гошићу, као ни за многа друга убиства српских цивила у “постолујним” временима у сусједним селима.
По попису становништва у РХ из 1991, у Вариводама је живјело 477 житеља: 472 Србина, 2 Југословена, 1 Хрват и 2 остали. По истом попису у Гошићу је живјело 107 житеља: 106 Срба и 1 остали. По попису становништва у РХ из 2011, у Вариводама је живјело 129 житеља, а у Гошићу 46, без података о националној припадности.
У септембру 2021, по подацима са терена, стално или повремено у Вариводама живи 60-ак а у Гошићу 17 Срба.
У Београду и Бања Луци, 27.09.2021.
П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац
Povezani tekstovi
