Пише: Саво Штрбац
Пре неколико дана на адресу Документационо-информативног центра „Веритас“ стигла је судска одлука која најављује тихо, али озбиљно финансијско урушавање државног буџета Републике Србије. Реч је о правоснажној пресуди Првог основног суда у Београду (предмет бр. 31 П. 12194/23), којом се Министарство одбране обавезује да хрватском држављанину Ивану Микулићу из Осијека исплати 1.500.000,00 динара на име нематеријалне штете због претрпљених патњи у војним логорима Стајићево и Бегејци током ратних година 1991. и 1992. Сама по себи, вест да је бивши хрватски заточеник добио спор против Србије пред београдским судом више није сензација, будући да поједини фондови годинама успешно крче тај пут. Сензација лежи у чињеници да је ова пресуда донета на темељу монструозне правне фикције и тешког аматеризма оних који су били дужни да бране интересе ове земље.
Кључ овог правног апсурда налази се у имену давно сломљеног човека, Панчевца Ивице Вулетића, који је прошле године преминуо на маргинама друштва. Вулетић је умро као осуђени ратни злочинац, иако хиљаде страница докумената доказују да је тај човек био потпуно невин. Нажалост, чиновничка трапавост, недостатак борбености државних адвоката и парадоксални правосудни систем учинили су да покојни Вулетић постхумно постане „отворена брана“ кроз коју би се из Србије могли одлити милиони евра на рачуне хиљада бивших хрватских „бранитеља“.
Вратимо се на почетак ове кафкијанске одисеје. Ивица Вулетић је заробљен у јулу 1993. године на мађарско-хрватској граници. Трећег дана по заробљавању, у полицијској станици у Вараждину, након бруталних батина и претњи смрћу, Вулетић је потписао све што му је стављено под нос. Исконструисана је оптужница, а касније и пресуда Жупанијског суда у Осијеку (К-1/94 од 5. децембра 1997.), којом је осуђен на 20 година затвора за масовне злочине у Вуковару и околини. Све то на бази једног јединог доказа – његовог изнуђеног признања, које је на главном претресу повукао.
Да би ствар била упечатљивија, хрватско тужилаштво је у пресуду “угурало” и стравичне оптужбе из тачке ц) и тачке д) диспозитива. У тачки ц) терети се да је 20. новембра 1991. године, у шуми код Вуковара, из аутоматске пушке М-70 лично устрелио око 50 заробљених цивила и припадника ЗНГ и полиције, који су претходно довезени камионима и бачени у припремљену јаму. Одмах затим, у тачки д) наводи се да је од краја новембра до 22. децембра 1991. године радио као сурови чувар у логорима Стајићево и Бегејци у Србији, где је зверски тукао заробљенике.
„Веритас“ је још 6. јануара 1998. године упутио опширно писмо Хашком трибуналу указујући на овај комплетан фалсификат. Доставили смо необорив материјални доказ – Вулетићеву званичну војну књижицу (ВУ бр. 0020229) у којој је стајало да је његово учешће у рату завршено 29. октобра 1991. године, када је демобилисан и враћен кући у Омољицу код Панчева. Он физички и хронолошки није могао извршити масовно стрељање у Вуковару 20. новембра, нити бити чувар у Стајићеву и Бегејцима, јер је тада већ био обичан цивил у Панчеву. Но, хрватском суду су заробљеници причали како их је тукао стражар са надимком „Мађар“ или „Рамбо“, па је тај идентитет механички прилепљен Вулетићу.
Права трагедија по српске државне интересе почиње десет година касније. У октобру 2007. године, на основу Међудржавног споразума, Вулетић је трансферисан у Србију. Српски судови (Окружни суд у Београду, Веће за ратне злочине, у предмету Кв.В. 18/07) донели су решење о преузимању извршења казне. И ту настаје чиновнички криминал из нехата: уместо да се пресуда преузме само у деловима који су правно одрживи, домаћи суд је дословно, методом „Copy-Paste“, преписао комплетан текст из пресуде осјечког Жупанијског суда, укључујући и потпуно лажне тврдње о логорима Стајићево и Бегејци. Вулетић је 22. новембра 2007. пред Већем за ратне злочине у предмету „Овчара“ јасно изјавио: „Људи, ја немам никакве везе са логорима у Србији, то је унето на основу батина које сам добио у Вараждину“. Нико га није слушао. Држава је архивирала предмет, а Вулетић је убрзо пуштен на условну слободу, остављен да тихо умире у беди, носећи жиг злочинца за дела која није починио.
Кључ овог правног апсурда налази се у имену давно сломљеног човека, Панчевца Ивице Вулетића, који је прошле године преминуо на маргинама друштва. Вулетић је умро као осуђени ратни злочинац, иако хиљаде страница докумената доказују да је тај човек био потпуно невин.
Нажалост, чиновничка трапавост, недостатак борбености државних адвоката и парадоксални правосудни систем учинили су да покојни Вулетић постхумно постане „отворена брана“ кроз коју би се из Србије могли одлити милиони евра на рачуне хиљада бивших хрватских „бранитеља“.
И ево нас данас. Очекивано, хрватски заробљеници и њихови адвокати уочили су ову златну рупу. Иван Микулић, преко једне београдске адвокатске канцеларије, подноси тужбу Првом основном суду у Београду за накнаду штете. Његов адвокатски тим изводи бриљантан маневар: прилажу потврду Црвеног крста да је Микулић био у Стајићеву и правоснажну кривичну пресуду српског суда против Ивице Вулетића (Кв.В. 18/07) у којој држава Србија званично признаје да је њен припадник Вулетић тамо извршио ратни злочин. Парнични судија се налази у процесној замци – према члану 13. Закона о парничном поступку, парнични суд је апсолутно везан за правоснажну пресуду кривичног суда у погледу постојања дела и кривичне одговорности. Судија не може да води нову истрагу. Српски кривични суд је потврдио да је Вулетић стрељао и тукао људе, Микулић је доставио доказ да је био тамо, и круг је затворен. Држава Србија, према члану 172. Закона о обавезним односима (ЗОО), одговара за штету коју њени органи нанесу у вршењу службе. Резултат: милион и по динара одштете плус енормни судски трошкови.
Оно што изазива моју професионалну замерку јесте држање Војног правобранилаштва. Њихова одбрана свела се на бледо оспоравање легитимитета Црвеног крста и истицање приговора застарелости, који код ратних злочина нема никакву правну тежину. Правобраниоци уопште нису ушли у суштину материјалних доказа. Нису приложили Вулетићево сведочење из 2007. године пред Специјалним судом, нити позвали Војни архив да демистификују његову демобилизацију 29. октобра 1991. године. Исти пропуст је уследио и у жалбеном поступку, на који начин је дозвољено да оваква наказна одлука постане извршна у августу ове године. Дозволити да држава изгуби овакав спор без исцрпљивања свих релевантних доказа јесте чин који захтева хитну истрагу унутар саме заступачке институције.
О последицама овог чина сведочи реакција београдског јавног извршитеља Јована П, који је примио пресуду ради принудног извршења. Човек је, уочивши ову невероватну неправду, јавно изјавио да одбија да учествује у неоснованој пљачки буџета сопствене земље заснованој на лажи. То је морални чин појединца, који је држави привремено купио време јер решење о принудној наплати још увек није донето.
Увидом у електронско кретање парничног списа (П 12194/2023), произилази да је против правоснажне и извршне пресуде Првог основног суда Војно правобранилаштво 3. септембра поднело и ванредни правни лек, ревизију, на који је 22. октобра одговор поднела и друга страна. Ако и ревизија не успе, ова пресуда постаје преседан и Србија ће се суочити са ефектом „отворене бране“. А то значи да сваки од неколико хиљада хрватских заточеника има готов законски механизам у рукама за наплату штете на терет буџета Републике Србије.
Против решења о извршењу, не чекајући неизвесну одлуку о ревизији Врховног суда, у преклузивном року од 30 дана од када извршитељ донесе решење о извршењу, држава мора, преко Државног правобранилаштва, да уложи Уставну жалбу због тешке повреде права на правично суђење. Истовремено је потребно издејствовати и привремену меру одлагања извршења до окончања поступака по тим ванредним правним лековима, пре почетка неоснованог пустошења државног буџета. А изнад свега, време је да се са имена покојног Ивице Вулетића спере ова страшна лаж која је од једног панчевачког бравара направила универзалног кривца за пропусте државне администрације.
Политика, штампано издање, 03.11.2026.
