Из интервјуа Зденка Банде, тадашњег припадника Војне полиције, објављеног у “Новом листу 14.10.1997.
Тко је одговоран за убијање цивила у Госпису поткрај 1991. године?
- Закључите сами: Војну полицију у Госпићу основао је Анте Карић, шеф Кризног штаба гдје је Тихомир Орешковић био тајник, а цивиле је одводила војна полиција. Шеф војне полиције тада је био Стипе Рукавина – Реван.
Како је могуће да је војна полиција приводила цивиле?
- Да, то је чудно. Ја нисам судјеловао у хапшењу по Госпићу, али јесам у ономе које се догађало у Карлобагу. Хапсили смо их по списку који нам је био достављен, а добили смо га од заповједника јединице војне полиције Јуре Томљеновића. Он је водио акцију ухићења Срба по Карлобагу. Списак је добио од заповједника госпићке војне полиције Стипе Рукавине – Ревана, а овај од Кризног штаба у Госпићу.
Тко је саставио тај списак?
- Списак Срба у Карлобагу потписао је тадашњи инспектор госпићке полиције Жељко Јажиц. Он је био командир милиције у Карлобагу у вријеме бившег сустава, а био је то и у овом суставу док није пребачен у Госпић. Од кога је он добио тај документ – не знам.
Тко су били људи чија су имена била на том попису?
- Срби.
Према којем критерију су се ту нашли?
- На списку су била наведена имена и презимена свих Срба у Карлобагу, а била су заокружена само нека. Е, ми смо хапсили само оне који су били заокружени. Ухитили смо тада осам или девет људи, утрпали смо их у камион, а одвео их је некамо припадник друге јединице, којега су звали Сале. Не знам гдје су ти људи завршили. Кад је Јуре Павлић, заповједник цивилне полиције у Карлобагу чуо да војна полиција хапси људе, дошао је видјети што се збива. Тада му је Јуре Томљеновић показао списак према којему смо хапсили и након тога Павлић више није имао примједби. Мислим да је у тим егзекуцијама углавном страдала српска сиротиња, они који никоме нису били ништа криви, па нису нашли за сходно од било кога бјежати. Оне који су радили у тајним службама и тлачили Хрвате у бившем суставу – њих се није превише дирало. Изнимка су били госпићки суци. Вјеројатно су страдали зато што су превише знали и што су неке Хрвате, који су дошли на утјецајна мјеста, могли приказати у лошем свјетлу.
Сјећате ли се имена људи које сте ухитили?
- Не свих. Сјећам се, рецимо, мужа и жене Орловић, па једнога бившег полицајца, неког Јанка, па Соке, која је такођер радила у полицији, мислим да је била спремачица…
С обзиром да сте неко вријеме били заповједник војне полиције, јесте ли о ономе што сте видјели и доживјели извијестили некога у Загребу?
Јесам, итекако. Поткрај 1991. сукобио сам се с Тихомиром Орешковицем и Мирком Норцем, отишао сам у Загреб и завршио у Јурјевској улици код Јосипа Манолића. Тамо сам испричао све што се догађа, али сам, према реакцијама, закључио да у Загребу већ све знају. Нитко се због онога што су чули од мене није усплахирио нити устрчао. На темељу тога што сам казао они су срочили неку изјаву и дали ми да је потпишем. Међутим, одбио сам је потписати, јер је дио онога што сам испричао било измијењено. Стога сам сјео и сам написао изјаву. ”
“…Имате ли још каквих сазнаја о убојствима Хрвата, а да се не може рећи да су то учинили четници?
- Имам. Над двије хрватске обитељи, Хећимовиц и Поцрнић, извршен је масакр, у листопаду 1991. године. то се догодило код Перушића, на Липовој главици. Они су измасакрирани, а из куће није опљачкано баш ништа. Приликом обдукције, којој сам особно присуствовао као криминалистички техничар из ВП-а, код једне жртве пронађена је веца количина ДЕМ, чиме се искључјује могућност да су те особе убијене из користољубља, од стране четника. Индикативно јест да је Орешковић, када су полицајци требали случај обрадити, то стопирао! Истрага је његовом забраном напрасно прекинута и никад није завршена! Побијено је седам особа…
А по Вама су идејни творци…
- Ево вам те листе још једном: Тихомир Орешковиц, Мирко Норац, Милан Чаниц – Бићо. Они су кривци…”
Veritas.info
Povezani tekstovi
