Гледајући с позиција тадашње државе СФРЈ, у којој је једина легална војска била ЈНА, чин мајора Тепића је несумњиво био херојски
Ујутро у 7.20 часова, 29. септембра 1991, припадници Збора народне гарде (ЗНГ) Републике Хрватске почели су општи напад на све војне објекте ЈНА у гарнизону Бјеловар, који су већ 15 дана били под тоталном блокадом.
Пошто је изостала помоћ виших команди ЈНА, а настала ситуациjа на измаку дана није давала никакву шансу за даљу успешну одбрану, командант 265. механизоване бригаде, стациониране у касарни на Војновићу пуковник Рајко Ковачевић, наредио је обуставу даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старешина и њихово постројавање у кругу касарне, након чега су око 19 часова припадници ЗНГ ушли у касарну из које се више није пружао никакав отпор.
По уласку у касарну, Јуре Шимић, у својству председника Кризног штаба Бјеловара, наредио је да се заробљени војници и старешине скину до појаса, а потом је из строја извео команданта Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, одвео их педесетак метара даље од строја и у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу места. Поред тројице поменутих официра, у тој касарни погинула су још шесторица припадника ЈНА, а 59 официра, подофицира и грађанских лица на служби у ЈНА и око 250 војника је заробљено. Шесторица заробљених припадника ЈНА издвојена су и затворена у полицијску станицу, одакле су их, четири дана касније, извела униформисана лица са фантомкама на главама и стрељали их исте ноћи у шуми Чесма, недалеко од места Мало Кореново.
Док је трајала борба за касарну на Војновићу, тридесетчетворогодишњи мајор ЈНА Милан Тепић, командант складишта борбених средстава Барутана у селу Беденик, недалеко од Бјеловара, с циљем спречавања његове предаје припадницима ЗНГ, дигао га је у ваздух са 170 тона експлозивних средстава, и том приликом су страдали и он и војник, деветнаестогодишњи Стојадин Мирковић, који, упркос Тепићевој наредби, није хтео да се преда. Хрватска страна је потврдила губитак 11 својих војника, због чега су, после предаје, из освете, стрељали командира страже на том објекту, старијег водника Ранка Стевановића. Иза мајора Тепића остали су супруга, син од осам и кћер од девет година.
Председништво СФРЈ је крајем 1991. прогласило мајора Милана Тепића народним херојем, последњим и јединим у протеклом рату. Његово име данас носе улице и касарне у градовима широм Србије и Републике Српске, а у његову част Војска Републике Српске је установила посебан Орден за заслуге у рату.
У Комленцу код Козарске Дубице, родном месту мајора Милана Тепића, и ове године, уз присуство чланова његове породице, обележена је годишњица његове херојске погибије.
Дан када је погинуо мајор Тепић у Бјеловару се слави као Дан града и као Дан бјеловарских бранитеља. Неки хрватски медији, у слављеничком заносу, жестоко критикују однос Срба према мајору Тепићу, називајући га ратним злочинцем над хрватским народом.
Да ли је чин Милана Тепића заиста херојски?
Гледајући с позиција тадашње државе СФРЈ, у којој је једина легална војска била ЈНА, чин мајора Тепића је несумњиво био херојски. Наиме, свесно жртвовање сопственог, јединог и непоновљивог, живота зарад виших, државних и националних, интереса, водећи при том рачуна да се спасе животи саборцима, а непријатељу нанесу што већи губици, може се оквалификовати само као јуначки чин, што је синоним и за херојство.
У српском народу, барем од Косовског боја и Милоша Обилића, па преко Стевана Синђелиhа, који су, потпуно свесно, први кренувши да убије турског султана, а други дижући у лагум барутану са собом али и са својим и непријатељским војницима, жртвовали и свој живот, изграђен је стереотип јунака. Турци су Обилићу одрубили главу али су му истовремено исказали дивљење и поштовање на чину храбрости, док су од глава мртвих Синђелићевих сабораца, из освете и страха сазидали Ћеле-кулу. Дижући у лагум 175 тона експлозива са собом и непријатељским војницима, мајор Тепић је потврдио такав стереотип српског јунака.
Тепић је и војник који је положио заклетву да ће државу, која се звала СФРЈ, чувати и бранити и од спољног и од унутрашњег непријатеља, а жртвовањем сопственог живота сачувао је војничку част на најбољи могући начин. Уз дужно жаљење свих изгубљених живота, мишљења сам да Срби, с обе стране Дрине, с пуним правом одају почаст Тепићевом жртвовању и његовом јунаштву кроз већ поменуте форме, што је уобичајено и код других народа. Они који то не разумеју, очито имају проблем са државним, националним и војничким идентитетом.
(Политика, 8. октобра 2013. године)
Пренето из књиге Саве Штрбца „Хроника прогнаних Крајишника III“, Бања Лука, 2015.
Povezani tekstovi
