Дана 31. октобра 1991. године, нападом на локалне јединице Територијалне одбране (ТО) у Грубишном Пољу, отпочела је војно-полицијска акција хрватских снага под кодним називом „Откос-10“. Циљ ове операције био је успостављање контроле над подручјем источне Билогоре, које се налази на северозападу Хрватске, у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице.
Суочено са значајно бројнијим хрватским формацијама које су биле подржане оклопно-механизованим јединицама и артиљеријом, српско становништво ове регије кренуло је у масовно повлачење. Током 31. октобра и наредног дана, комплетно становништво из 23 села, као и део житеља из још 15 околних места, напустило је своје домове. Избегличка колона, коју је чинило око 4.000 људи са више од 600 возила, прешла је на територију Босне и Херцеговине. Међу избеглим лицима налазило се и око 250 припадника других националности (Хрвата, Чеха, Мађара и Рома), већином чланова мешовитих породица.
Након повлачења српског становништва, на овом подручју су забележена убиства преосталих цивила, као и систематска пљачка, паљење и минирање кућа, чак и у местима у којима претходно није било војних сукоба. Током ових дејстава уништени су и значајни православни храмови који су представљали јединствене споменике културе под заштитом УНЕСKО-а. До темеља су изгореле дрвене цркве билогорског стила: Храм Светог Димитрија у Растовцу (саграђен пре 1700. године) и Храм Успења Пресвете Богородице у Доњој Рашеници (саграђен 1709. године).
На подручју источне Билогоре у периоду од 1991. до 1997. године страдале су укупно 64 особе, већином српске националности или лица повезаних са српским породицама. Међу страдалима је био 41 цивил, од којих је 18 убијено пре почетка акције „Откос-10“ у оквиру кампање застрашивања, док су 21 били припадници Територијалне одбране. Од укупног броја страдалог становништва, још увек се трага за посмртним остацима 16 особа.
За злочине почињене над Србима на овом подручју, пред правосудним органима до сада је одговарао једино Вељко Марић, припадник Збора народне гарде (ЗНГ) из Грубишног Поља. Веће за ратне злочине у Београду осудило га је на 12 година затвора због убиства цивила Петра Слијепчевића (1926), извршеног 31. октобра 1991. године у његовој породичној кући у селу Растовац.
Током издржавања казне, против Марића је у Србији покренута нова истрага због сумње да је у септембру 1991. године ликвидирао Мићу Васиљевића и Владимира Kучеру, те заробљавао и мучио Звјездана Мачка. У јуну 2015. године, пре завршетка ове истраге, Марић је трансферисан у Хрватску, уз званичну обавезу хрватске стране да ће наставити кривични поступак покренут у Србији. До данас нема потврде да правосудни органи Хрватске поступају по овој обавези. С друге стране, Општински суд у Бјеловару је у марту 2016. године донео правоснажну пресуду којом је супрузи и сину убијеног Петра Слијепчевића досудио око 50.000 евра на име накнаде штете и 7.000 евра за судске трошкове.
Драстичне демографске промене најбоље илуструју последице ових догађаја. Пре Другог светског рата на подручју источне Билогоре живело је око 18.000 становника српске националности. Према подацима Митрополије загребачко-љубљанске, 2005. године на овом простору преостало је свега 1.170 Срба, углавном старије животне доби, док је према званичном попису становништва из 2021. године тај број пао испод 1.000.
Београд/Бањалука, 30. октобар 2026. године
Информативна служба ДИЦ „Веритас“
