Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење САД-а и подршку НАТО-а, а у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (А БиХ), извршиле су агресију на Српску аутономну област Крајину (Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију), у саставу тадашње Републике Српске Крајине (РСК).
Агресија је извршена упркос чињеницама да је ова област била под званичном заштитом УНПРОФОР-а (сектори “Југ” и “Сјевер”), као и да су само дан раније представници РСК у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.
Наспрам крајишких Срба (око 230.000 житеља и свега 30.000 војника), агресор је ангажовао око 200.000 људи. Од тог броја, у самој операцији директно је учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Када се томе додају снаге Армије БиХ и НАТО-а, број агресора је премашио укупан број становника САО Крајине, док је однос војних снага био најмање седам према један у корист нападача.
У овој изразито неравноправној борби, отпор Српске војске Крајине (СВК) сломљен је за неколико дана. Поучен тешким историјским искуством, народ САО Крајине – више од 220.000 душа – кренуо је ка истоку у до тада највећу српску избјегличку сеобу, тражећи спас код својих сународника.
И након престанка сваког организованог отпора СВК, агресор је наставио са убиствима. Страдали су немоћни људи који нису хтјели или могли да напусте своја вјековна огњишта, али и они у избјегличким колонама – како на путу до Уне, тако и преко ријеке, дубоко на територији тадашње Републике Српске (РС).
На ажурираној евиденцији „Веритаса“ налазе се имена 1.904 погинула и нестала Србина у току и послије ове акције. Међу њима је чак 1.250 цивила (66%), од којих су око три четвртине биле старије од 60 година. Међу жртвама је и десеторо дјеце млађе од 14 година те 566 жена (30%), од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља посебан „црни рекорд“ грађанског рата деведесетих на просторима бивше Југославије.
Према најновијим подацима „Веритаса“, до сада је расвијетљена судбина 1.292 особе (68%), док се на евиденцији несталих и даље води 612 лица (32%). Међу нерасвијетљеним судбинама налази се 467 цивила (76%), међу којима је 238 жена (51%).
Око 1.500 припадника Српске војске Крајине (СВК) преживјело је заробљавање. Многи од њих су касније изведени пред хрватске судове и осуђени на дугогодишње затворске казне за кривична дјела ратних злочина. Истовремено, око 3.200 старих, болесних и немоћних чељади, који нису хтјели или могли да напусте своје куће, на силу су интернирани у логоре за цивиле.
Сама Крајина је потпуно опустошена, систематски опљачкана, а потом порушена и запаљена. На мети бјесомучног уништавања нашли су се српски црквени, културни и историјски објекти, као и антифашистички споменици.
Војна акција „Олуја“ спроведена је по већ виђеној тактици „спржене земље“ – баш као и претходне хрватске агресије на Крајину („Миљевачки плато“, „Масленица“, „Медачки џеп“ и „Бљесак“). Оваква нечовјечна стратегија је до половине новембра 1995. године досегнула размјере потпуног затирања егзистенције српске заједнице на овом простору.
Иако је било потпуно очигледно да је хрватска власт предузела ову офанзиву ради етничког чишћења – односно одузимања територије уз уклањање српске већине која је на њој живјела – Савјет безбједности УН-а је затајио. Осим декларативне „снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера“ (Резолуција 1009/95), Савјет безбједности ни овога пута није донио никакве казнене мјере против агресора.
Каснија историјска признања додатно расвјетљавају позадину овог егзодуса. Четврт вијека након акције, тадашњи амерички амбасадор у Хрватској, Питер Галбрајт, објелоданио је да је лично, непосредно прије састанка у Женеви, Хрватима дао „зелено свијетло“ за напад на САО Крајину.
Изговор за овакав потез била је америчка процјена да се Срби из РС и РСК спремају за напад на заштићену енклаву „Бихаћки џеп“. Бирајући између двије зоне под заштитом УН-а, Американци су као „мање зло“ свјесно жртвовали Србе у Крајини зарад муслимана у Бихаћу.
Поражавајућа је чињеница да су за ратне злочине над Србима из времена „Олује“, од свега неколико процесуираних припадника сопствених оружаних снага, хрватски судови правоснажно осудили само двије особе: етничког Албанца Божу Бачелића, алијас Реџу Ђинђића (случај „Прукљан и Мандићи“) и етничког Србина Рајка Кричковића (случај „Кијани“).
Истовремено, Суд БиХ је за злочине над крајишким Србима судио и осудио само једног припадника 5. корпуса Армије БиХ, Шефика Алића. Он је проглашен кривим за ратни злочин над четворицом заробљених припадника Српске војске Крајине (СВК) на Сувој међи (Банија), које је, уз његову сагласност, ликвидирао муџахедин из састава исте јединице.
Значајан помак након дугoг чекања догодио се у Србији. Кривично ванпретресно вијеће Одјељења за ратне злочине Вишег суда у Београду још је 3. јуна 2022. године потврдило оптужницу против четворице високих хрватских официра и пилота за ратни злочин против цивилног становништва у саизвршилаштву, због свирепог гранатирања избјегличке колоне крајишких Срба 7. и 8. августа 1995. године на Петровачкој и Приједорској цести.
Иако је званични Загреб одмах објавио да не признаје ову оптужницу и одбио да поступи по српској замолници, процес у Београду је застао због двогодишње административне игре „пинг-понга“ између Кривичног ванпретресног вијећа и Претресног вијећа око тога да ли су окривљенима позиви уручени. Ипак, ове опструкције су превазиђене: 6. августа 2024. године Ванпретресно вијеће усваја предлог тужилаштва да се оптуженима суди у одсуству, а 25. децембра 2024. године Апелациони суд у Београду потврђује ову одлуку, чиме су се стекли сви законски услови за несметано вођење поступка.
Од тада је одржано десетак рочишта за главни претрес и саслушано више десетина свједока. Наредно рочиште у овом историјском процесу заказано је за 25. септембар ове године.
За злочине над Србима у „Олуји“ судило се и тројици хрватских генерала пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ) у Хагу. Претресно вијеће је једногласно закључило да су генерали Анте Готовина и Младен Маркач били учесници удруженог злочиначког подухвата (УЗП), чија је заједничка сврха била трајно и насилно уклањање српских цивила из Крајине.
Међутим, подлијежући политичким притисцима, Жалбено вијеће МКСЈ је тијесном већином (3:2) преиначило ову првостепену пресуду и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе, остављајући жртве без међународне правде.
Међународни суд правде (МСП) је у образложењу своје пресуде из фебруара 2015. године операцију „Олуја“ недвосмислено оквалификовао као акцију етничког чишћења. Суд је утврдио да су хрватске власти жељеле српску територију без Срба, очекујући да они сами оду. Да би их натјерали на напуштање вјековних огњишта, гранатирани су крајишки градови и избјегличке колоне, убијани су и злостављани преостали цивили и војници, а повратак протјераних је системски спрјечаван. Ипак, према оцјени овог суда, све то заједно није досегло ниво геноцида због наводног недостатка „геноцидне намјере“.
Влада Србије, као странка у поступку и овлашћени подносилац, није, из нама непознатих разлога, реаговала на иницијативу „Веритаса“ за улагање ревизије. Након што је пропуштен законски рок од десет година, поменута пресуда МСП-а постала је коначна.
Овакав изостанак суштинске правде широм је отворио врата процесима радикалног историјског ревизионизма и отворене рехабилитације усташтва у хрватском друштву. Своју кулминацију овај тренд доживио је у јулу прошле године на концерту проусташког пјевача Марка Перковића Томпсона на загребачком хиподрому. Пред пола милиона посјетилаца, међу којима су двије трећине чинили млади до 30 година али и високи државни званичници, масовно су ношена усташка и нацистичка обиљежја. Углас се узвикивао злогласни усташки поздрав „За дом спремни“ – исти онај под којим су у Другом свјетском рату масовно страдали Срби, Јевреји и Роми, и који је почетком деведесетих, управо због страха од рецидива фашизма, натјерао крајишке Србе на отпор и одбрану.
На ову полумилионску промоцију неофашизма у Загребу, као и на десетине сличних концерта истог извођача широм Хрватске, Европска унија је реаговала млако и са недопустивим закашњењем. То посебно забрињава јер је Хрватска пуноправна чланица Уније која декларативно почива на антифашистичким вриједностима, и то у моменту када се цијели свијет суочава са опасним глобалним изазовима.
У Београду и Бањалуци, 31. јул 2026. године
Информативна служба ДИЦ “Веритас”
