Suština nacionalističkih izliva kojima je ovih dana preplavljena Srbija je u konfuznim mozgovima koji dobro znaju ili naslućuju šta se dogodilo prilikom raspada Jugoslavije, u Hrvatskoj i Bosni, te koliko su u tome zdušno učestvovali. Sada bi saučesnici agresije da opravdaju vlastitu neljudskost, oduševljenje realizacijom sumanutog nacionalnog projekta, što i čine falsifikatima i ostrvljenošću prema glasniku koji ih podseća na ono što nije trebalo da zaborave. Glasniku bajatih, teško svarljivih istina. U sveopštoj hipokriziji i sama činjenica da Sonja Biserko govori o realizaciji velikosrpskih ideja dovoljan je znak za uzbunu nacionalnog korpusa. Zvona su, kao i dve decenije ranije, u rukama najgoreg ološa
Kakav skandal: Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, svedokinja Hrvatske u procesu protiv Srbije za genocid, optužila je na suđenju Slobodana Miloševića i zvaničnu Srbiju za raspad Jugoslavije, izazivajući bol u napaćenim dušama srbijanskih nacionalšovinista i falsifikatora. Gnevnih, dakako, na svakoga ko pamti tragični bilans agresije Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, tenkove koji, zasuti cvećem odlaze put Vukovara, ne bi li ga uništili do temelja, plebiscitarno pozdravljenu Miloševićevu rečenicu sa Gazimestana: “Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene”. Možda i onu neautorizovanu: “Ako ne znamo da radimo i proizvodimo, bar ćemo znati da se tučemo (posle devetomartovskih demonstracija, u razgovoru sa predsednicima opština, 15. mart 1991).
Notorne istine, kojima su se do juče ponosili srpski nacionalisti različitih uzrasta i mentalnih stanja, postale su namah nešto što bi trebalo prikriti, zarad, uvek prisutnog, državnog razloga, kojeg je svestan taj državotvorni bašibozluk. Zaboraviće čak i nespornu težnju ka granici Karlobag – Virovitica, unutar koje su videli vekovne srpske teritorije. Koje će povratiti naša vojska, nevažno je, što sada, i to ima svoj državni razlog, nosi petokraku.
Fakat, srpski nacionalni program bio je okidač za raspad SFRJ, JNA de facto srpska vojska, sa krvoločnim generalskim kadrom, Vojislav Šešelj Miloševićevo drugo ja, ali to ne sme da kaže Sonja Biserko, inače će, za početak, fasovati četvrt naslovnice i celu četvrtu stranu državnog fašističkog tabloida Večernje novosti, urednika Ratka Dmitrovića, jednog od onih civilnih branitelja Srpstva, zbog kojih će Sonja Biserko ustvrditi da su “mediji bili glavni generator ratova”. Urednika koji je još u decembru 2013. presudio o tome kako će svedočiti Sonja Biserko: “Hrvatska je toj instituciji (Međunarodni sud pravde, prim. aut.) podnela tužbu u kojoj tvrdi da je Srbija, početkom devedesetih, počinila genocid nad Hrvatima. Teža optužba od ove među državama ne postoji. Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji, slaže se u iznetoj oceni; ona misli da je Srbija genocidna država. Da misli drugačije, ne bi prihvatila da svedoči. Prosta logika”.
Kada se, čitajući skandaliziranje Novosti nad svedočenjem Sonje Biserko, čak i njihov verni čitalac nošen “prostom logikom” zapita šta je u njemu sporno, Dmitrović će posegnuti za spasonosnim čukićoidnim komentarom: “Uprošćavale su se istine o vekovima dugom žrtvovanju srpskog naroda”.
Suština nacionalističkih izliva kojima je ovih dana preplavljena Srbija je u konfuznim mozgovima koji dobro znaju ili naslućuju šta se dogodilo prilikom raspda Jugoslavije, u Hrvatskoj i Bosni, te koliko su u tome zdušno učestvovali. Sada bi saučesnici agresije da opravdaju vlastitu neljudskost, oduševljenje realizacijom sumanutog nacionalnog projekta, što i čine falsifikatima i ostrvljenošću prema glasniku koji ih podseća na ono što nije trebalo da zaborave. Glasniku bajatih, teško svarljivih istina. U sveopštoj hipokriziji i sama činjenica da Sonja Biserko govori o realizaciji velikosrpskih ideja dovoljan je znak za uzbunu nacionalnog korpusa. Zvona su, kao i dve decenije ranije, u rukama najgoreg ološa.
Uprostiše Novosti izlaganje Sonje Biserko, podrazumeva se da, kad ona nešto govori, mora biti protiv Srba: “Biserkova je govorila o oživljavanju koncepta ‘velike Srbije’ i ocenila da je iskustvo sa Ustavom iz 1974. bilo od značajnog uticaja na ponašanje Srba tokom dezintegracije SFRJ, pošto je ustavna transformacija učinila još daljim zadovoljavajuće rešenje srpskog nacionalnog pitanja. Srpska elita, tvrdila je, vratila se na nacionalni program koji se neformalno pripremao još od ranih sedamdesetih, artikulisan 1986. godine u Memorandumu SANU, dok su vodeći mislioci oživljavali kosovski mit u službi političkog povezivanja Srba: ‘Milošević je ustanovio diktatorsku vladavinu koja mu je omogućila da srpsko pitanje potegne u Hrvatskoj i BiH, i to predstavi kao državno pitanje. Upravo u skladu sa pozicijom koju je promovisao Dobrica Ćosić i njegov krug'”.
”Mada, samozvani disident, Ćosić je uvek bio pod okriljem ljudi na vlasti, od Tita i Miloševića do današnjih ‘demokratskih’ lidera. On je intelektualni arhitekta srpskog nacionalizma koji samo menja svoje odelo”.
Još malo prepričavanja, ovo, valjda, Dmitrović hoće da dokaže idiotski naslov (Ocrnila Srbiju gore od Hrvata).
”Uzdizanje srpskog nacionalnog pitanja argumentovano je time da je konfederalizacija Jugoslavije pokušaj uništenja srpske nacije. To je, smatra Biserkova, bio signal Srbima da se bore za ‘ozbiljno ugrožen nacionalni identitet i taj cilj učine glavnim preduslovom budućeg opstanka'”.
Sonja Biserko nikako da se smiri, a živi u Beogradu, gde bi, ima nenasilno rešenje jedan poremećeni komentator, trebalo da joj iskažu nepoštovanje “komšije, prodavci, pekari, mesari, poštari”.
”Usvajanje Ustava Srbije 1990. godine, smatra Biserkova, označio je kraj prve faze priprema da se uništi Jugoslavija. To je bio ‘prvi secesionistički dokument', koji je isključio Srbiju iz legalnog sistema SFRJ.
Biserkova, zatim tvrdi i ono što Hrvatska poteže kao glavni argument u tužbi protiv Srbije – da je JNA (1990) de facto postala srpska armija:
”Sa JNA na svojoj strani Srbija je postala superiorna u odnosu na druge jugoslovenske narode i bila u stanju da postigne svoje ratne ciljeve u Hrvatskoj i Bosni.”
U pisanoj izjavi Biserkova je takođe navela:
”Verujem da je važno rasvetliti aspiracije Srba na Jugoslaviju od njenog osnivanja. To takođe može biti od pomoći Srbiji da se suoči sa sopstvenom odgovornošću. Srpske elite se nisu odrekle nacionalnog programa i njegovih težnji ka teritorijalnoj ekspanziji, iako nedavne poruke međunarodne zajednice ukazuju da takve iluzije nemaju izgleda. Srpski lideri, međutim, i dalje neguju ove iluzije prema Bosni”.
Pošteno joj sudite, pa da je streljamo: Ratko Dmitrović, uvek raspoložen za linč
Novosti će, šta drugo, uzviknuti uzvičnikom na kraju kombinacije citata, prepričavanja i dmitrovićevski tupavih komentara: “Konstatujući postojanje ‘totalnog nerazumevanja savremenih procesa', Biserkova je zaključila da to Srbiju ‘čini sklonom daljoj fragmentaciji'”!
Pomalo zaostaje, valjda zbog formata i ograničenog prostora, Informer, tiskovina koja donosi, blago rečeno neutemeljenu izjavu žirafa-psihijatrice Sande Rašković Ivić: “U ovim izjavama se vidi samo lična mržnja Biserkove prema svemu što je srpsko. Nije rekla ništa novo, jer su isto tako pričali naši neprijatelji koji su želeli Srbe da prikažu kao najodgovornije za sve zločine koji su počinjeni na prostoru bivše Jugoslavije. Čini mi se da je dobro plaćena za te neistine, a pritom joj je jedina preporuka politički interes”, veruje Sanda Rašković Ivić.
Dragomir Anđelković, predstavljen u Informeru kao istoričar, tobož je iskulirao na zadatu temu: “Njena organizacija se ne bavi ljudskim pravima, kako priča, već lobiranjem za Hrvate. Zato uopšte ne treba da ans čudi to što je rekla. Za lobiste je normalno da zastupaju interese svoje strane i u inosrtranstvu”, prenosi Informer Anđelkovića.
Zapaprio je iz antrfilea trajno delegitimisani član srpskog odbrambenog tima iz Haga Savo Štrbac, osnivač neverovatnog Veritasa: “Očigledno je da je hrvatska strana nije angažovala zbog kvalifikacija, već o odnosu koji ima prema sopstvenoj državi”, očigledno je Štrpcu.
Povezani tekstovi
