Драган Миоковић, дjечак чија је слика за воланом трактора у избjегличкој колони 1995. године обишла свijет, данас живи у Београду, срећно је ожењен и чека бебу
Двеста педесет хиљада људи у једној колони. Раме уз раме мушкарци и жене, стари и млади, сиротиња и богати. Изнад Книна грме гранате, око пута одзвањају пjесма и псовке хрватских војника. Километар по километар пута избjегличке колоне осваја и стари тактор, за чијим је воланом Драган Миоковић (12). Почела је “Олуја”.
Седамнаест година касније, док Срби опелом обиљежавају годишњицу једног од највећих страдања у историји, а Хрвати славе дан ослобођења, дјечак чија је слика обишла свијет и постала дио ТВ шпица данас је одрастао човјек. Иако су му рат и избјеглички живот обиљежили детињство, Драган за Телеграф каже да “Олују” не памти као ужас и да је све то за њега данас “далека успомена”.
Са мајком и млађим братом Душком тог 4. августа 1995. напустио је свој дом “док акција не прође”. Са нешто основних ствари, из села у околини Грачаца, упутили су се негдје на сигурно, ни не слутећи да се никад неће вратити у завичај. Данас сви живе у Београду. Јунак наше приче је успјешан млади човек, срећан и од недавно ожењен.
- Живим са супругом Ивом и чекамо бебу, термин је у наредних 10 или 15 дана. Знамо да ће бити дјевојчица и зваће се Хана. Живимо у изнајмљеном стану и лијепо нам је – каже Драган за наш портал.
Врло заинтересован за компјутере и дизајн, Драган је данас успјешан у креирању специјалних ефеката за филмове и рекламе, али то углавном ради преко интернета. До сада је сарађивао са бројним америчким компанијама. У родној Хрватској, први пут од “Олује”, био је прије неколико година, како би извадио документа.
- Чудно ми је сада тамо. Велебит је остао исти, и то ме подсјећа много на дјетињство, али ливаде и путељци су се променили и све ми сада изгледа мање. Имао сам осјећај ко да сам у сну. Није ми било реално – повјерио нам се Драган.
Олуја у Крајини, Тишина у Србији
Почетком августа 1995. године, хрватске и муслиманске снаге се удружују и заузимају стратешки важне крајишке градове Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, као и доње Ливањско поље, гдје већинско становништво чине Срби. Пресјечена је линија снабдевања Срба у Хрватској, а Книн је опкољен са три стране.
У зору 4. августа, Американци бомбардују радаре крајишких Срба. “Олуја” почиње нападом на тзв. секторе “Сјевер” и “Југ” на фронту дугом 700 километара. Хрватске снаге пробијају прве линије одбране Срба на 30 смјерова у бјеловарском, загребачком, карловачком, госпићком и сплитском подручју. Већ 5. августа падају Книн и већи дио Далмације.
Српски цивили напуштају заузета подручја. Колоне избјелица на тракторима и другим возилима су преко Републике Српске кренуле ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага. Српски медији скоро потпуно игноришу пад Крајине, а српска полиција колону са ауто-пута Београд-Загреб упућује ка унутрашњости Србије, углавном према Косову.
Осмог августа хрватски министар одбране Гојко Шушак објављује да је акција “Олуја” завршена. Република српска Крајина престаје да постоји. Почиње темељно минирање и рушење српских кућа. Оно мало Срба што је у том подручју остало, зверски ће бити побијено.
Хрватски генерали и српске избјеглице
Према незавничним подацима, у акцији “Олуја” нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло 677 цивила. Спаљено је више од 20.000 српских кућа. Око 250. 000 цивила заувијек је напустило своје домове.
Трибунал у Хагу осудио је неправомоћно 14. априла 2011. године хрватског генерала Анту Готовину на 24, а Младена Маркача на 18 година затвора због злочина над Србима у Книнској крајини током и послије операције “Олуја”. Ова операција квалификована је као удружени злочиначки подухват, с председником Хрватске Фрањом Туђманом на челу, смишљен да протјера српско становништво из Крајине.
Република Хрватска слави “Олују” као један од најважнијих момената хрватске историје. Избјеглице из колоне живе у Србији, на Косову или у расејању.
Povezani tekstovi
