Politika, 02.06.2026, Ratni zločini silovanjem po hrvatskom modelu (2)

  Pr­vi (1970) se te­re­ti da je u pr­voj po­lo­vi­ni 1992, u pri­vre­me­no oku­pi­ra­nom se­lu na pod­ruč­ju Pro­mi­ne „s još šest na­o­ru­ža­nih pri­pad­ni­ka iste srp­ske pa­ra­voj­ne je­di­ni­ce do­šao u ku­ću žr­tve, ta­da ma­lo­let­ne žen­ske oso­be, gde su je okri­vlje­ni i osta­li pri­pad­ni­ci srp­ske pa­ra­voj­ne je­di­ni­ce si­lo­va­li”.

Dru­gi (1967) se te­re­ti da je to­kom 1993, u pri­vre­me­no oku­pi­ra­nim se­li­ma na pod­ruč­ju Pro­mi­ne „vi­še pu­ta si­lo­vao ta­da ma­lo­let­nu žen­sku oso­bu te da je kra­jem 1993. za­jed­no s vi­še na­o­ru­ža­nih pri­pad­ni­ka srp­skih pa­ra­voj­nih po­stroj­bi fi­zič­ki zlo­sta­vljao tri žr­tve, pri če­mu su dve žr­tve si­lo­va­li”.

Sko­ro svi hr­vat­ski me­di­ji pro­pra­ti­li su po­di­za­nje ovih op­tu­žni­ca i ot­kri­li ime­na op­tu­že­nih, pr­vi se zo­ve Ne­nad P., a dru­gi Želj­ko C., oba iz Raz­vo­đa, ali ne i ime ošte­će­ne, iako je u pi­ta­nju ista oso­ba u oba slu­ča­ja, ko­ja se, po sa­zna­nji­ma „Ve­ri­ta­sa”, zo­ve Želj­ka I. iz Suk­no­va­ca.

„Kad su JNA i srp­ske pa­ra­voj­ne je­di­ni­ce oku­pi­ra­le se­la u op­šti­ni Pro­mi­na, ve­ći­na gra­đa­na hr­vat­ske na­ci­o­nal­no­sti je prog­na­na. Mo­ja maj­ka, bra­ća i ja ni­smo išli nig­de. A čim su pri­pad­ni­ci JNA i srp­skih pa­ra­voj­nih je­di­ni­ca ušli u se­lo, po­če­li su pljač­ka­ti i pa­li­ti ku­će te mal­tre­ti­ra­ti pre­o­sta­lo ma­lo­broj­no hr­vat­sko sta­nov­ni­štvo. Pri­pad­ni­ci srp­skih pa­ra­voj­nih je­di­ni­ca uhap­si­li su jed­nog od mo­je bra­će i za­tvo­ri­li ga u knin­skom za­tvo­ru, ta­ko da smo maj­ka, dru­gi brat i ja u ku­ći osta­li sa­mi. Tog jed­nog da­na ka­sno na­ve­če u ku­ću su nam ušli ode­ve­ni i na­o­ru­ža­ni pri­pad­ni­ci srp­skih pa­ra­voj­nih je­di­ni­ca. Bi­lo ih je se­dam. Ne­ki su pri­ča­li eka­vi­com pa sam za­klju­či­la da su iz Sr­bi­je, a ne­ki ije­ka­vi­com pa su to ve­ro­vat­no bi­li do­ma­ći Sr­bi iz pro­min­skih se­la. Me­đu nji­ma bio je i Ne­nad P. Po ula­sku u ku­ću od­mah su iz­ba­ci­li maj­ku i bra­ta van. Osta­la sam sa­ma s nji­ma sed­mo­ri­com. Si­lo­va­li su me, je­dan po je­dan. Me­đu nji­ma i Ne­nad, ko­jeg po­zna­jem ja­ko do­bro”, pre­no­se hr­vat­ski me­di­ji po­tre­snu pri­ču ošte­će­ne Želj­ke I., či­ji se na­sta­vak na­la­zi u dru­goj op­tu­žni­ci:

„Po od­la­sku iz Suk­no­va­ca u Lu­kar u mar­tu 1993, use­li­li smo u ku­ću jed­nog Hr­va­ta, ko­ji je svoj dom na­pu­stio, gde smo se obra­ti­li za po­moć pri­pad­ni­ci­ma Un­pro­fo­ra, oče­ku­ju­ći da će nas oni za­šti­ti­ti. Ali upr­kos to­me, pri­pad­nik srp­skih pa­ra­voj­nih je­di­ni­ca Želj­ko C. iz Raz­vo­đa si­lo­vao me pet­na­e­stak pu­ta. Jed­nom je srp­ska voj­ska uhap­si­la ve­ći broj Hr­va­ta i sve ih za­tvo­ri­la u fa­bri­ku ’Sin­tal’ u Okla­ju, ta­ko da smo maj­ka, brat i ja bi­li za­tvo­re­ni s osta­li­ma. U toj fa­bri­ci su po­tom srp­ski voj­ni­ci pr­vo si­lo­va­li mo­ju maj­ku, a on­da i me­ne. Me­đu nji­ma je bio i taj Želj­ko C.”

U me­đu­vre­me­nu sam iz­vr­šio i uvid u ori­gi­nal­nu op­tu­žni­cu pro­tiv Ne­na­da P., u ko­joj je de­lo opi­sa­no još stra­vič­ni­je, sli­ko­vi­ti­je i per­verz­ni­je. I kad nor­ma­lan čo­vek sve to pro­či­ta, mo­že sa­mo za­klju­či­ti da su Ne­nad P. i Želj­ko C. mon­stru­mi ko­ji su za­slu­ži­li naj­te­žu mo­gu­ću ka­znu. A i to je ma­lo.

Me­đu­tim, pri­ča ima i na­lič­je. Pro­či­tav­ši u me­di­ji­ma šta se Ne­na­du P. i Želj­ku C. sta­vlja na te­ret, sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no mi se ja­vio nji­hov kom­ši­ja Bo­ško P., ko­ji tvr­di da od­lič­no po­zna­je ak­te­re – i ošte­će­nu i op­tu­že­ne.

Bo­ško je i pre ra­ta ra­dio kao in­ka­sant za vo­du u pro­min­skim se­li­ma i ne­ma po­ro­di­ce ko­ju ni­je po­zna­vao. Bo­ško P., Ne­nad P. i Želj­ko C. su iz Raz­vo­đa, u ko­jem su ži­ve­li me­ša­no i Sr­bi i Hr­va­ti, a ošte­će­na Želj­ka I. je iz su­sed­nog se­la Suk­nov­ci, u ko­jem su ži­ve­li pre­te­žno Hr­va­ti. Lju­di iz ta dva se­la dru­ži­li su se na is­pa­ši sto­ke, išli u istu ško­lu i če­sto jed­ni pro­tiv dru­gih igra­li fud­bal.

Želj­ka je ži­ve­la s maj­kom Lu­com i dva bra­ta Želj­kom i Ne­djelj­kom. Njen otac Ivan, iz­u­zet­no do­bar čo­vek, du­go je ra­dio u Ne­mač­koj, ali je umro pred rat. Lu­ca je bi­la do­sta agre­siv­na, stal­no se sva­đa­la i tu­kla s kom­ši­ja­ma. Jed­nom ju je u ne­koj sva­đi kom­ši­ja Hr­vat Mar­ko A. uda­rio ka­me­nom plo­čom u gla­vu. Lu­cin mla­đi sin Ne­djelj­ko po­čet­kom ra­ta do­speo je u knin­ski za­tvor i ume­sto da ide u raz­me­nu, vra­tio se u se­lo kod maj­ke, gde je ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je sa­če­kao Mar­ka A. i ubio ga ne­kom gvo­zde­nom šip­kom, a za­tim po­be­gao na hr­vat­sku stra­nu.

Bo­ško je u fe­bru­a­ru 1992. u svom se­lu su­sreo Lu­cu, ko­ja mu se pla­ču­ći po­ža­li­la da su joj ne­ki srp­ski voj­ni­ci ukra­li ko­nja, kra­vu i jed­nu ku­ću za­pa­li­li, a de­ca da se kri­ju u šu­mi, pa ju je po­zvao da se s de­com i s pre­o­sta­lim bla­gom pre­se­li kod nje­ga, re­kav­ši joj: „Ka­ko bu­de me­ni, ta­ko će bi­ti i te­bi i tvo­joj de­ci.”

Lu­ca je pri­hva­ti­la Bo­škov po­ziv i s obo­je de­ce, kra­vom i 16 ova­ca, pre­se­li­la se kod nje­ga, gde je osta­la sve do apri­la 1995. Za to vre­me ni nju ni nje­nu de­cu ni­ko ni­je di­rao. Je­di­no su nje­mu Sr­bi pri­go­va­ra­li što šti­ti „usta­še”. Lu­cin sin Želj­ko pre ra­ta je iz ne­ke pu­ške, ko­ju je sam na­pra­vio, se­bi iz­bio oko, zbog če­ga je do­speo u ši­ben­sku bol­ni­cu, oda­kle je po­be­gao na­trag u se­lo. Zbog to­ga je bio ne­spo­so­ban za voj­sku i kod Bo­ška se nor­mal­no po­na­šao. Ni sa Želj­kom ni­je bi­lo pro­ble­ma – u ško­lu ni­je išla, po­ne­kad je ču­va­la ov­ce, a naj­vi­še se dru­ži­la s jed­nom de­voj­či­com iz Okla­ja, nje­nog uz­ra­sta, ta­ko­đe Hr­va­ti­com, ko­ja se „sklo­ni­la” u nji­ho­vo se­lo kod ku­ma Sr­bi­na Dra­ge P. Želj­ka je jed­nom, uz po­moć Un­pro­fo­ra, pu­to­va­la na ne­ko­li­ko da­na kod se­stre Ma­ri­ne S. u Za­dar. Lu­ca je ne­ko­li­ko pu­ta spo­me­nu­la da joj je sin Ne­djelj­ko u Go­spi­ću, po če­mu je za­klju­čio da je u za­tvo­ru zbog ubi­stva Mar­ka A.

U apri­lu 1995. Lu­ca se s de­com pre­se­li­la u Lu­kar i use­li­la u jed­nu pra­znu hr­vat­sku ku­ću u ne­po­sred­noj bli­zi­ni kam­pa Un­pro­fo­ra iz ke­nij­skog kon­tin­gen­ta. Ka­da ih je po­se­tio, u ku­ći je za­te­kao i jed­nog Ke­nij­ca u pri­snim sce­na­ma sa Želj­kom („če­ška­la ga po le­đi­ma”). Lu­ca i nje­na de­ca Želj­ka i Želj­ko osta­li su u Lu­ka­ru i kad je po­če­la „Olu­ja”, dok je Bo­ško sa svo­jom fa­mi­li­jom iz­be­gao u Sr­bi­ju.

Bo­ško je, pr­vi put po­sle „Olu­je”, 2002. po­se­tio za­vi­čaj. Svo­ju ku­ću za­te­kao je za­pa­lje­nu i opljač­ka­nu. Na­vra­tio je i u Suk­nov­ce kod Lu­ce, ko­ja ga je vr­lo sr­dač­no do­če­ka­la i od ko­je je do­znao da se Želj­ka bi­la uda­la ne­gde u Rav­ne Ko­ta­re, od tog mu­ža je po­be­gla i u to vre­me ži­ve­la u Raz­vo­đu s jed­nim mno­go sta­ri­jim čo­ve­kom po na­dim­ku Žu­ćo, dok mu si­no­ve ni­je ni po­mi­nja­la. Go­di­nu da­na ka­sni­je, pri­li­kom dru­ge po­se­te za­vi­ča­ju, do­zna­je da je Želj­ko u vi­no­grad pok. Mar­ka A. pod­met­nuo ne­ku eks­plo­ziv­nu na­pra­vu, ko­ja je ra­ni­la Mar­ko­vog si­na Bra­cu, na­kon če­ga je i Želj­ko sme­šten u du­šev­nu bol­ni­cu na Uglja­nu.

Po­zna­to mu je i da je Lu­ca u me­đu­vre­me­nu umr­la. Umro je i Želj­kin muž Žu­ćo, a ni­je mu po­zna­to gde su tre­nut­no Želj­ka i njen brat Ne­djelj­ko. Bo­ško tvr­di da Ne­nad, ko­ji je u to vre­me već bio i ože­njen, ni­je imao ni­ka­kav kon­takt sa Želj­kom, a da mu se Želj­ko C. sam po­hva­lio da se za­ba­vljao sa Želj­kom.

Ko god ču­je Bo­ško­vu pri­ču, mo­ra po­sum­nja­ti u isti­ni­tost Želj­ki­ne ver­zi­je do­ga­đa­ja, na ko­joj tu­ži­lac te­me­lji oprav­da­nu sum­nju, po­treb­nu za op­tu­že­nje, uz „na­teg­nu­ti” za­klju­čak da Želj­ki­nu ver­zi­ju pot­kre­plju­je i ne­ko­li­ko sve­do­ka, ko­ji su je ču­li od nje­ne pok. maj­ke Lu­ce i bra­ta Želj­ka, ne­spo­sob­nog za sve­do­če­nje (i za voj­sku).