D.I.C. Veritas

Moja Posavina, 09.12.2020, Porodica Zec nije jedina! Mnoge srpske porodice su doživele sličnu sudbinu – roditelji su ubijani sa svojom decom

Tokom rata u Hrvatskoj (1991-1995) počinjen je veliki broj ratnih zločina nad srpskim stanovništvom. Zatirane su čitave porodice: roditelji su neretko ubijani zajedno sa svojom maloletnom decom; žrtve su stradale na različite načine i pod različitim okolnostima!

Iako je široj javnosti najpoznatiji slučaj svirepog ubistva srpske porodice Zec u Zagrebu, važno je napomenuti da je ovakvih slučajeva bilo na desetine širom Republike Hrvatske ali i širom Bosanske Posavine i Hercegovine. Iz nepoznatih razloga, stradanje drugih srpskih porodica se prećutkuje a godišnjice tih strašnih događaja protiču u medijskoj tišini i bez javnih komemoracija.

 

UBISTVO PORODICE ZEC

Jedan od svakako najpoznatijih slučajeva kada je reč o masovnim zločinima hrvatske vojske svakako jeste monstruozno ubistvo srpske porodice Zec u Zagrebu. Ubistvo porodice Zec je zločin koji su u noći 7. decembra 1991. godine, u Poljaničkoj ulici u Zagrebu, počinili pripadnici specijalne jedinice MUP-a Republike Hrvatske, takozvani merčepovci, predvođeni Sinišom Rimcem. Ubijeni su Mihajlo (38), njegova supruga Marija (36) i njihova ćerka Aleksandra (12). Ubice nikada nisu odgovarale za ovaj zločin, uprkos tome što su isti priznali nekoliko dana kasnije pred istražnim sudijom. Porodica Zec je bila imućna srpska porodica u Zagrebu.

Pretnje porodici Zec su od strane hrvatskih ultradesničara, počele još prije raspada SFRJ 1990. godine. Zločin su preživela deca Dušan i Gordana, koja su bila sakrivena u kući. U noći 7. decembra 1991. godine, pripadnici specijalnih jedinica MUP-a Hrvatske, provalili su u stan porodice Zec u Poljaničkoj ulici u Zagrebu. Mihajla Zeca ubili su na licu mesta, kada je pokušao da pobegne. Njegovu suprugu Mariju, i ćerku Aleksandru, koja je tada imala 12 godina, odvezli su u planinarski dom Adolfovac na Sjemenu, gde su ih likvidirali. Aleksandra Zec je postala simbol masovnog ubijanja srpske dece tokom rata u Hrvatskoj.

U narednim pasusima navodimo neke od slučajeva stradanja srpskih porodica u Hrvatskoj.

 

 

UBISTVO PORODICE ROKNIĆ 

Ubistvo porodice Roknić je zločin koji su u 5. oktobra 1991. godine u karlovačkom naselju Sajevac, počinili pripadnici hrvatske vojske: Željko Gojak sa još nekoliko nepoznatih pripadnika ZNG. Oni su upali u kuću Srbina Marka Roknića, koja se nalazila u ulici Braće Gojak br. 120, u Karlovcu i tom prilikom ubili njega, njegovu sestru Dragicu Ninković i ćerku Danijelu, staru 14 godina, dok su Markovu suprugu Branku (inače Hrvaticu) ostavili u životu da pati naglasivši da joj je to  kazna jer se udala za Srbina.

Dana 5. oktobra 1991. oko 13 časova Roknići imali su imali rođake na ručku: Dragicu Ninković (Markova sestra) i tetku Anu Gojak. Hrvatski vojnici su provalili u dvorište i počeli da pucaju. Usled tolike pucnjave popucala su sva stakla na kući, a Branka, Danijela, Dragica i Ana su se sklonile ispod kuhinjskog stola, zbijene jedna pored druge. Pas koji je u dvorištu lajao na strance je ubijen. U kuću Roknića upadaju pripadnici ZNG sa maskiranim uniformama. Domaćini prepoznaju svoje komšije braću: Željka i Marjana Gojaka. Marko Roknić čuvši pucnjavu, silazio je u prizemlje kuće. Pripadnici ZNG čim su ga spazili uhvatili su ga i odmah ubili. Danijelu su teško ranili! Njena majka je držala u krilu, pokušavajući da joj pomogne. Molila je Željka i Marjana da pozovu hitnu pomoć jer je Danijela još davala znake života, ali oni to nisu učinili. Dragica Ninković je takođe molila svoje komšije Gojake da im pomognu, ali tada je Željko Gojak izvadio pištolj i pucao Dragici Ninković u glavu. Jedan od pripadnika ZNG je hteo i Branku Roknić da ustreli, ali je Željko Gojak to sprečio rekavši svom kolegi: “Pusti je… neka pati sada! To joj je kazna što se udala za Srbina“. Danijela je umrla u najtežim mukama.

 

 

UBISTVO PORODICE OLUJIĆ 

Ubistvo porodice Olujić je zločin koji su u noći između 17. i 18. februara 1992. godine u slavonskom selu Cerna, na putu između gradića Vinkovci i Županja, počinili pripadnici hrvatske vojske: Tomislav Madi, Mario Jurić, Zoran Poštić, Davor Lazić i Mijo Starčević. Oni su upali u kuću Radomira Olujića sa ciljem da ubiju njega i njegovu porodicu, i opljačkaju, a kuću miniraju eksplozivom. Porodica Olujić je živela u Cerni, ulica Braće Radić br. 51. Imali su dve kuće, staru gde su živeli Stojanka (1932) i Mirko Olujić i druga nova gde je živeo njihov sin Radomir (38) sa suprugom Anicom (37) i dvoje maloletne dece Milena (16) i Marko (13). Radomir Olujić radio je kao šef samoposluge u Cerni, dok je njegova supruga bila službenica u Županjskoj banci. Milena Olujić je bila drugi razred gimnazije, a Marko Olujić učenik 6. razreda osnovne škole.

Bili su imućna porodica koja je za vreme ratnih dešavanja često primala izbegla lica, naručito one iz mešanih brakova. U noći između 17. i 18. februara 1992. godine u novu kuću porodice Olujić upadaju naoružani pripadnici hrvatske vojske sa ciljem da ih ubiju i opljačkaju, a kuću miniraju eksplozivom. Tomislav Madi kao komandant jedne čete 131. brigade hrvatske vojske, koja je bila smeštena u selu Komletinci, izdaje naredbu Juriću, Poštiću, Laziću i Starčeviću uveče 17. februara 1992. da idu na tačno određenu lokaciju “da pobiju neke četnike“. Dao im je sve potrebno od naoružanja i eksploziva i prigušivače, što su oni uzeli i krenuli ka Cerni. Hrvatski vojnici su ubili porodicu Olujić iz vatrenog oružja sa preko 40 hitaca. Hrvatski vojnici su osuđeni za ovaj zločin.

 

 

UBISTVO PORODICE RADOSAVLJEVIĆ

Jeziv i strašan zločin se dogodio i 25. februara 1992. godine u samom centru Daruvara. Jožica Mudri, pripadnik hrvatske vojske došao je tog kobnog dana u kuću Srbina Radeta  Radosavljevića u Daruvaru samo sa jednim ciljem – da ubije. Zlikovac je hicima iz pištolja “TT” usmrtio Radeta Radosavljevića, Jovanku Radosavljević i desetogodišnjeg Nenada Radosavljevića, a Dejana Radosavljevića, starog 14 godina, usmrtio je hicima iz pištolja i ubodima kuhinjskim nožem, nakon čega je njihova mrtva tela na podu trpezarije položio jedno do drugog, a potom pod njihova tela stavio komad plastičnog eksploziva, sporogoreći štapin i inicijalnu kapislu te izazvao eksploziju koja je dovela do otkinuća glave Dejana Radosavljevića, dok je na kući nastupila imovinska šteta velikih razmera. Potom je iz kuće Radosavljevićevih neovlašteno uzeo i prisvojio jedan video-rekorder i daljinski upravljač. Razlog svirepog zločina je bila nacionalna pripadnost ubijenih koja je Jožici, baš kao i većini Daruvarskih Hrvata mnogo smetala. Sudsko veće je ustanovilo da je Jožica Mudri ovaj stravičan masakr počinio jer je bio motivisan činjenicom da su Rade i njegova porodica srpske nacionalnosti, što je i sam počinioc priznao. Osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 15 godina.

 
UBISTVO PORODICE VUKOVIĆ 1

Milutin Vuković je živeo u Medarima kod Okučana zajedno sa suprugom Cvijetom i troje dece – sedmogodišnjom Draganom i Radmilom i Mirjanom koje su bile starije. Vukovići su živeli su u zaštićenoj zoni UNPROFOR-a, udaljene samo sto metara od nepalskog bataljuna. Slepo su verovali da će u slučaju napada hrvatske vojske UNPROFOR zaštiti bar njihovu decu. Dragana Vuković je mučena pa zverski ubijena sa roditeljima 1. maja 1995. tokom zločinačke akcije Bljesak, dok su njene dve sestre uspele da prežive masakr.

– Ostale smo tu same. Žive smo zato što smo bile u Bosni. Mogle smo i mi biti u Medarima: večer prije ispratile smo majku i sestru koje su bile kod nas u posjeti. Nismo znale da ih posljednji put vidimo – govori uplakana Radmila. Njena sestra dodaje da im svih ovih godina niko ništa nije rekao, kao da se nikad ništa nije ni desilo.

– Cijelo smo se vrijeme nekako nadale nečemu, ne znam ni sama čemu. Živjele smo u nadi da nije to što jeste. Niko i nikakav novac ne mogu da nam nadoknade gubitak s kojim živimo – kaže Mirjana. Žrtve su strahovito mučene i zlostavljane pa ubijene vatrenim i hladnim oružjem.

Toga dana ubijeni su i Draganini stric i strina i njihovo dvoje maloletne dece Goran i Gordana. Uprkos brojnim dokazima i izjavama svedoka, do danas niko nije procesuiran za brutalno ubistvo 22 srpska civila u selu Medari.

 

 

UBISTVO PORODICE VUKOVIĆ 2

Ranko Vuković je živeo u porodičnoj kući u Medarima (Okučani) zajedno sa suprugom Anđelijom i dvoje dece – osmogodišnjom Gordanom i jedanaestogodišnjim Goranom. Ubijeni su brutalno vatrenim oružjem i masakriranjem 1. maja 1995. u svojoj porodičnoj kući tokom zločinačke operacije „Bljesak“. Svi su mučeni pa poklani samo zato što su Srbi.

U jedno sam jutro izgubio dvojicu braće i njihove porodice. Od Rankove porodice niko nije ostao. Zašto su nam djecu pobili, kome su ona smetala? Bilo je rano jutro, djeca su spavala. Sve ovo vrijeme pred očima mi je jedna te ista slika: jesu li uplakana i ustrašena djeca gledala kako im ubijaju roditelje ili su roditelji bespomoćno gledali kako im ubijaju djecu? Ne mogu da izbrišem sliku u kojoj djeca trče mami da ih zagrli i zaštiti. Koji je to monstrum uradio? Ne znam, tražimo istinu za naš gubitak… Bol je velika, život nam je pretvoren u traumu i deceniju i pol iščekivanja , kapije bile srušene tenkovima, kombi se sporo provlačio jer je na cesti bilo srušenih bandera, mrtvih životinja, ljudi. U dvorištu su ležali brat Ranko, kćerka Gordana i žena Anđelija leže jedno pored drugoga: Anđelija nije imala noge i iz vrata joj je curila krv. Na drugoj strani, nasuprot bratu Milutinu, ležao je Rankov sin Goran. Moj brat je imao dvije krave i dva psa, to je sve na dvorištu ležalo mrtvo. Sve po dvorištu bilo je razbacano i pobijeno ispričao je Radojica Vuković, brat ubijenog Ranka.

 

 

UBISTVO PORODICE OBRADOVIĆ 

U jesen, 1. septembra 1991. godine u mestu Mošćenica kod Siska, pripadnici hrvatske paravojne jedinice “Handžar divizije”, pod komandom Ekrema Mandala, ubili su svirepo četiri člana srpske porodice Obradović, među kojima i 12-godišnju Jovanku i 14-godišnjeg Dejana. O tome je u svom tekstu pod nazivom “Duh Jasenovca u varoši zvanoj Sisak” podsetio i Ratko Dmitrović. On je istakao kako su hrvatski vojnici predvođeni Ekremom Mandalom upali u selo Mošćenica i tamo brutalno likvidirali porodicu trgovca Pere Obradovića. Zlikovci su nasilno izveli Peru Obradovića (41), njegovu suprugu Milju (36) i njihovo dvoje dece: Jovanku (12) i Dejana (14). O ovom zločinu više puta je govorio i čuveni Stipe Šuvar. Po nekim podacima, zločinci su im najpre su im vezali ruke i oči a potom ih odveli na njima nepoznatu lokaciju. Tamo su nakon stravičnih psihičkih i fizičkih tortura svo četvoro streljani. Ubijeni su brutalno iz vatrenog oružja i danas se vode kao nestali.

 

UBISTVO PORODICE ČEČAVAC

U jeku ratnih sukoba na području Vukovara su tokom 1991. počinjeni brojni ratni zločini nad civilnim stanovništvom. Jedan od takvih dogodio se u noći 16. novembra 1991. u Borovom Naselju, na području pod kontrolom hrvatskih snaga. U knjizi ”Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992” čiji su autori dr Smilja Avramov, Bojana Isaković i dr Milorad Ekmečić navodi se kako su pripadnici Zbora narodne garde tog dana upali u porodični dom Miroslava Čečevca u Ulici Nikole Demonje br. 72 i ubili njega, njegovu suprugu Slađanu i  njihovog sina Gorana, starog godinu dana. Zajedno sa njima su ubijeni i Ana Novaković (41), Ilinka Milošević (32) i njen sin Branimir, star deset godina koji su se tu privremeno sakrili. Srpski novinari su zabeležili kamerama izvlačenje leševa porodice Čečevac iz podruma njihove porodične kuće. Obdukciju je obavio tim eksperata, među kojima je bio i istaknuti patolog dr Zoran Stanković. On je prilikom gostovanja u jednoj emisiji o tom slučaju izjavio sledeće:

– Upravo sam ja obeležio svako telo i odradio svoj posao tamo profesionalno, i time omogućio da se zločini procesuiraju. Međutim, prećutkuju se zločini nad Srbima, na primer, nad celom porodicom i desetak srpskih civila u Ulici Nikole DemonjeBilo je indicija koje su govorile o ratnom zločinu. Mi smo imali samo svedoke Srbe koji su ostali u Vukovaru i koji su mogli da govore o tim žrtvama. Kao što je recimo bilo ono obdanište za koje se tvrdilo da ima 40-oro dece, što nije bilo tačno. Ali, smo ipak registrovali da je tu u vrtiću bilo ubijanja nekih ljudi – kao što su Lukić, Vezmar, Uroš Udovičić, koje je pobila grupa Martina Sabljića, Ćibarića, Šipoša i ostalih. Osim toga, potvrđeno je i postojanje ubijenih Srba u ulici Nikole Demonje 72, odnosno 74, gde je bila ubijena cela porodica Ćećevac – znači onaj mali, otac i majka. Veliki broj tela nađen je oko bolnice i oko lučke kapetanije – istakao je Zoran Stanković, istaknuti srpski patolog, profesor i doktor medicinskih nauka, sanitetski general-major u penziji i aktuelni predsednik koordinacionog centra za jug Srbije. Stanković je prilikom gostovanja u  emisiji “Istorija Srbije iz prvog ugla” o tom slučaju izjavio sledeće:

Mi smo u Vukovaru pronašli tela petoro dece. Naš dogovor je bio da tu decu sklonimo s obzirom da smo u jednom trenutku u ciglani u Vukovaru imali preko hiljadu leševa…imali su napade uličnih pasa lutalica koji su skrnavili i pokušavali da skrnave te leševe. Mi smo odlučili da to petoro dece stavimo u poseban šator. Za mene je bilo neshvatljivo da je nečije dete mrtvo, a da njega nema, niti se interesuje za tu decu.

Zato smo mi u sredstvima javnog informisanja govorili o malom Čečavcu, o malom Branimiru Miloševiću (…) koji su bili među tom decom.. Međutim, niko se nije javljao. Ono što mi nije nijednog trenutka palo na pamet kao čoveku koji vrši identifikaciju leševa i obradu tih podataka je da su njihovi roditelji mrtvi i ja sam tek kasnije video da su roditelji malog Čečavca mrtvi, da je majka malog Branimira mrtva i oni su bili u neposrednoj blizini.

Mi smo tu decu stavili u taj šator, i svako veče kad smo odlazili smo ih pokrivali tim čaršavima u nadi da će neko doći i preuzeti njihova tela. Svo vreme dok smo mi to radili iščekivali smo pojavu njihovih roditelja  i najbližih ali oni nisu došli i mi smo njih sahranili na bugarskom groblju. Za ovaj masakr do danas niko nije procesuiran niti osuđen.

 
UBISTVO PORODICE PAVLOVIĆ


Istog dana kada je ubijena porodica Čečavac, samo dve kuće pored u Ulici Nikole Demonje br. 74 (Vukovar) je počinjen još jedan stravičan zločin. Na kućnom pragu ubijena je Nada Pavlović (36), njen sin Zoran (17), ćerka Zorica (15), nadina majka Miholjka (66) kao i nadin nevenčani suprug Teodor Tošković (41). Zajedno sa njima stradale su i komšije koje su se tog kobnog dana zatekle kod Pavlovića. Ubijeni su Pavić Radoslav (66), Pavić Savka (62) i Trajković Velimir (61). Krvavi pir hrvatskih vojnika preživela je samo Milena Trajković koja je tom prilikom ranjena. O kakvoj brutalnosti se radi, svedoče i fotografije sa lica mesta i nalazi sa obdukcije. Najviše informacija o ovom  zločinu objavljeno je u knjizi ”Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991-1992” čiji su autori dr Smilja Avramov, Bojana Isaković i dr Milorad Ekmečić. U toj knjizi navodi se kako su se u podrumu kuće Miloša Novakovića (br. 74) skrivali članovi porodica koje su bile u međusobnom srodstvu: Pavlović, Pavić, Trajković, Tošković i Travaš. Sve žrtve su pobijene u dvorištu, pošto su prethodno izvedene iz podruma izuzev starice Save Pavić koja je likvidirana u podrumu i Toše Toškovića koji je ubijen na njivi iza kuće. U knjizi se navodi kako je zločin uspela da preživi samo Milica Trajković koja je tom prilikom ranjena i ona je bila jedini svedok tog masakra.

Autori knjige navode kako se sa ulaza u zatvoreni podrum začuo glas nepoznatog čoveka koji je upitao da li ima nekoga u podrumu. Odgovoreno mu je da su tu samo civili nakon čega je zločinac provalio unutra psovajući svima majku četničku, navodi se u knjizi. Zločinac ili više njih naredio je civilima da odmah napuste podrum. Jedan za drugim, preplašeni civili izlazili su iz podruma. Pretposlednja je bila Sava Pavić, starica od 62 godine koja je rekla: “Sad ću ja dijete, sad ću”. U tom momentu zlikovac je potegao obarač i usmrtio nesrećnu staricu a tom prilikom je ranio i Milicu koja je bila odmah pored, skrivena u mraku. U knjizi “Genocid nad Srbima 1941-1945 i 1991/1992” navodi se “kako je Zoran Pavlović (17) ubijen udarcima sekirom po glavi dok je Zorici (15) glava bila razbijena tupom stranom sekire a usta puna stakla”. Nada Pavlović i njena majka Miholjka ubijene udarcem tupim predmetom po glavi. Poznanica i komšinica porodice Pavlović ostavila je komentar kako su nedužni ljudi pobijeni sekirama i kako više nemaju živih bližih srodnika. Brojni tv reporteri i novinari zabeležili su kamerama izvlačenje leševa ovih nesrećnih civila iz podruma i porodičnih kuća.

 

UBISTVO PORODICE GAGIĆ

Sa ratnim vihorom koji je usledio 1991. četvoročlana porodica Gagić je usled brojnih pretnji, pritisaka i uznemiravanja bila primorana da napusti svoj rodni Zadar gde su godinama mirno živeli. Glava kuće Milenko i njegova supruga Branka u trenu su postali stranci u svom rodnom gradu. Zadar, grad gde su odrasli, gde su živeli i školovali se postao je za Gagiće mesto opasno po život! Proterani su sa svog ognjišta a privremeno sklonište su pokušali da pronađu na bezbednoj teritoriji u okolini Benkovca. Životi njihove dece – petogodišnje Milene i sedmogodišnjeg Milana, bili su im od svega preči. Njihov stan u Zadru, baš kao i sva imovina brzo su postali meta hrvatskih pljačkaša i razbojnika. Međutim, tu nesreći nije bio kraj. Te jeseni 1993. hrvatski vojnici, naoružani mržnjom prema svemu što je srpsko, započinju masovni progon srpskog stanovništva ubijajući sve pred sobom. Hladnog 16. septembra 1993. u besomučnom napadu hrvatskih agresora na Buković, zverski je ubijeno troje članova porodice Gagić. Da stvar bude još gora, nedužni ljudi su pobijeni na spavanju. Milenko Gagić, njegova petogodišnja ćerka Milena i sedmogodišnji sin Milan su od zadobijenih povreda preminuli na licu mesta dok je Branka Gagić zadobila teške povrede. Saznanje da je u jednom trenu izgubila supruga i dvoje dece nedužnoj ženi je zauvek promenilo život. Posebno je bolna i šokantna činjenica da za ovaj zločin nikada niko nije odgovarao. Nije čak ni pokrenut bilo kakav sudski postupak.

 

UBISTVO PORODICE KNEŽEVIĆ

Dana 19. aprila 1993. u naselju Brezje (grad Sveta Nedelja) u Hrvatskoj, na svirep i okrutan način su ubijena četiri člana srpske porodice Knežević. Ubijene su Natalija Knežević (21), njena petnaestomesečna ćerka Ivona i Natalijini roditelji Danica (58) i Strahinja Knežević (55). Iako na ovom području nije bilo ratnih dejstava, Srbi su ipak masovno ubijani, mučeni i proterivani.

Ubistvo porodice Knežević predstavlja jedan od najmonstruoznijih zločina počinjenih na ovom području. Kneževići su bili srpska porodica, vrlo vredna i poznata samo po dobru. Nikada se nikome nisu zamerili a o Danici i Strahinji meštani i danas imaju samo reči hvale. Reč je kulturnim i poštenim ljudima koji su vredno radili ne bi li svojoj porodici obezbedili dobru egzistenciju i kvalitetnu budućnost. Ubica Ivica Štefanović, Hrvat po nacionalnosti, došao je u dom Kneževića i zverski pobio nedužne ljude. Nataliju je zadavio dok je malu Ivonu, petnaestomesečnu bebu, preklao sekirom u kolevci. Bezumni krvnik je Natalijine roditelje masakrirao sekirom, takođe. Ivica je ubrzo priveden a policiji je odmah priznao zločin: “Sinoć, na kraju radnog vremena, pričekao sam Nataliju pred salonom … ušli smo u dvorište i najednom sam je zgrabio za vrat i počeo je daviti maramom koju je imala oko vrata. Stezao sam sve jače i jače dok se nije umirila. Iz šupe sam uzeo sjekiru i oprezno ušao u sobu njezinih roditelja. Svakoga sam po jedanput oštricom udario točno po sredini lubanje.“ 

Štefanović je potom ispričao kako je oko ponoći ušao u sobu gde je spavala mala Ivona. Rekao je kako je najpre uzeo devojčicu iz kolevke a potom je dugo razmišljao da li i nju da ubije, ili da je ostavi živu. Pred svitanje, došao je do zaključka da je najbolje da i nju ubije jer majku, deku i baku sada već nema a njoj je “bolje da je mrtva nego da je stave u neki dom za nezbrinutu decu”, ispričao je ubica. Vratio ju je u kolevku nakon čega ju je masakrirao. Ivica je osuđen na dugogodišnju zatvorsku a nakon izvesnog vremena je izvršio samoubistvo u zatvoru.

 

UBISTVO PORODICE ZMAIĆ

Hladnog 30. januara 1992. u svome stanu u centru Vinkovaca ubijeni su domaćin Zlatko Zmaić (48), njegova supruga Branka (48) i ćerka Ninoslava, koja je imala samo 19 godina.

Zmaići su odlučili da ostanu u svom gradu i onda kada su Srbi masovno u izbegličkim kolonama napuštali ovaj grad. Tragičnog 30. januara 1992. u svom stanu su ubijeni majka, otac i njihova kći. Ninoslava je bila talentovana, vesela i uvek nasmejana devojka, omiljena u društvu i ponos svojih roditelja…

 

UBISTVO PORODICE VUJIĆ


Srbi sa područja Vojnića su se, bežeći ispred “Oluje” okupili na prevoju Biljeg, odakle su, noću 6-7. avgusta 1995. krenuli preko Petrove Gore prema Topuskom, gde je bila komanda Kordunaškog korpusa. Među izbeglicama je bio i Neđeljko Vujić (25), iz Vojišnice, sa nevenčanom suprugom Gordanom Bilbijom (20), rođenom u selu Marini kod Sanskog Mosta i njihovom bebom Milom od godinu dana. Nesrećni ljudi su se sklonili su se u jednu kuću u selu Ključar, gde su pronašli privremeno sklonište. U tom trenutku hrvatski vojnici su izvršili napad na srpske civile i ispalili nekoliko granata na ovu kuću koja se potom urušila. U jednom trenu čitava porodica je ugašena! Voljom bezumnika, zlikovaca, fašista. Tražeći istinu i pravdu, porodice ovo dvoje supružnika su u vanparničkom postupku pred sudovima u Vojniću i Prijedoru, pre nekoliko godina uspeli da dobiju potvrdu o smrti Neđeljka i Gordane. “U uverenju da su njihovi posmrtni ostaci potpuno uništeni, Neđeljkovi roditelji su povukli zahtev za traženje njegovih posmrtnih ostataka, dok Gordanini roditelji, koji žive u Prijedoru i dalje tragaju za ćerkom i unukom” – rekao je medijima Savo Štrbac, direktor DIC VERITAS-a, neumorni borac za ljudska prava i istinski heroj srpskog naroda koji decenijama podseća na sve tragične događaje iz poslednjeg rata vraćajući žrtvama dostojanstvo!


UBISTVO PORODICE KLEŠ

U ranu zoru 30. novembra 1991. naoružani hrvatski vojnici su  izvršili strahovit napad na Torjance, mesto u Baranji na samoj granici sa Mađarskom. Tom prilikom su na svirep i okrutan način lišili života osmoro civila srpske i mađarske nacionalnosti, dok je nekoliko meštana lakše i teže ranjeno. U napadu agresora ubijena su tri člana porodice Kleš: Adam (53), njegova supruga Ruža (49) i njihov sin Željko (23). Živote su tog kobnog dana izgubili i maloletni Dalibor Balog (17),  Josip Bogdan (25), Miloš Bogdan (48), Dragomir Klanjaš (23) i Tihomir Ivanović (26). Sve žrtve su bili civili a mnogi su ubijeni po kućama vatrenim i hladnim oružjem. Pripadnici MUP-a Beli Manastir identifikovali su kao počinioce: Šarac Marka, Tomić Milana, Skalda Željka, Pešut Milana, Rebernik Ivicu i druge pripadnike ZNG Republike Hrvatske. Osnovni cilj masakra je bio da se zaplaši i protera svo nehrvatsko stanovništvo sa tog područja. Preostali Mađari i malobrojni Srbi iz Belog Manastira i Baranje, zaplašeni čitavom  situacijom kupe svoje stvari i beže u Šid, Srbiju i Mađarsku kako bi sačuvali svoje živote. Porodica Kleš bila je poznata po ugledu i poštenju. Reč je vrlo pristojnim ljudima koji su negovali dobrosusedske odnose i nikada se nikome nisu zamerali. Štaviše ostali su upamćeni po spremnosti da uvek i svakome pomognu a u tom duhu su vaspitavali i svoju decu. Anđelko Kleš je tog kobnog dana ostao bez majke Ruže, oca Adama i brata Željka a najviše ga boli činjenica što za monstruozno ubistvo njegove porodice niko nije procesuiran.

 

 

UBISTVO PORODICE ŽIVKOVIĆ


24. aprila 1992. u svom porodičnom domu masakrirana je tročlana porodica Živković. Naoružani hrvatski vojnici su tog kobnog dana upali u dom Srbina Save Živkovića u derventskom naselju Čardak prilikom čega su nakon strašnih tortura poubijali domaćina Savu, njegovu suprugu Jelenu (45) i sina Gorana, starog svega 14 godina. Dobar deo seoskih naselja velikog dela bosanske Posavine, pogotovo gradove i opštinske centre, okupirale su hrvatske vojne formacije pristigle iz susedne države kojima su se pridružile ranije ilegalno formirane razne paravojne i parapolicijske jedinice, sastavljene od Hrvata iz tog dela Bosne. Srpsko stanovništvo našlo se bez elementarne fizičke ili pravne zaštite, prepušteno na milost i nemilost predstavnika novih vlasti. U Derventi, kao i u ostalim gradovima, progoni nad Srbima završavaju se ili ubistvima ili hapšenjima i odvođenjem u koncetracione logore. Porodica Save Živkovića likvidirana je u vlastitoj kući na veoma surov način. Jedinca krivica nedužnih ljudi bila je njihova nacionalna pripadnost.

 

UBISTVO PORODICE LAZAREVIĆ

Gotovo identičnu sudbinu doživeli su i članovi porodice Lazarević - Veljko (45), njegova supruga Mirjana (42) i sin Duško (19). Odlučili su da ostanu u svojoj kući u rodnoj Derventi verujući u komšijsku reč. Ipak u noći između 23. i 24. aprila 1992. nakon što su večerali. Hrvatski vojnici su ih pokosili hicima iz vatrenog oružja a nedužni ljudi su imali prostrelne rane svuda po telu. Ubijeni su kao nedužni civili, krivi samo zato što su Srbi i pravoslavci. Nakon ubistva, crnokošuljaši su tela nesrećnih Lazarevića bacili u masovnu grobnicu u naselju Čardak.

 

UBISTVO PORODICE VILA

Porodica Vila živela je na Zelenom brijegu, Sisačkom naselju, i bavili su se prodajom voća i povrća. Ustajali su dok je ceo grad spavao, odlazili kombijem u Zagreb, kupovali robu i već u sedam ujutro, na svojoj tezgi sisačke gradske pijace, nudili sugrađanima paradajz, salatu, paprike, jabuke… Bili su izuzetno vredni i izuzetno skromni. Svi su likvidirani 25. avgusta 1991. samo zato što su bili Srbi. Najpre su hrvatski vojnici izveli domaćina Marka (63), njegovu suprugu Evicu (58) i sina Željka (27) ispred kuće i tu, pred roditeljima, Željka zaklali a onda su Marka i Evicu odveli pred policijsku stanicu i streljali ih. Drugi sin, Mladen (39), uspeo je da pobegne, skrivao se po grmlju i kukuruzištima punih 15 dana kada ga Siščani ipak pronalaze i ubijaju. Reka Sava izbacila je njegov leš kod sela Odra. Treći sin Dušan (30) takođe je zarobljen, strahovito mučen pa masakriran. Prema rečima svedoka Ivice Bišćana, Marka i Evicu Vila i njihove sinove Dušana i Mlađu pripadnici hrvatske policije izveli su 25. avgusta 1991. iz kombija na skelu na Savi. “Pucali su im u leđa, tako da su padali u reku. Ako bi ko pao na skelu, gurnuli bi ga u vodu“, izjavio je Bišćan, koji nije video ko je pobio porodicu Vila. Bišćan je u porodici Vila bio usvojen i jedini je, intervencijom u zadnji čas, preživeo likvidaciju.

Hrvatske snage su ubile još srpskih porodica, kako u Hrvatskoj, tako i na području Bosanske Posavine tako da ovo svakako nije konačan broj.

 

Korišićeni izvori :
dr Smilja Avramov, dr Milorad Ekmečić, Bojana Isaković : “Genocid nad Srbima 1941-1945, 1991/1992” 
Ratko Dmitrović – “Duh Jasenovca u varoši zvanoj Sisak” 
Republička organizacija porodica zarobljenih i poginulih Republike Srspke: “Ne zaboravi voljena zemljo”

 

 

 

 

 

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.