Коментаришући ову вест, министар спољних послова Србије Иван Мркић истиче да је Хрватска прва поднела тужбу за геноцид. „Нема ту никакве тајне, ми смо се све договорили. Хрватска је прва поднела тужбу и кад је она повуче – то ћемо учинити и ми“, поручио је Мркић.
Други разлог за одлуку је, наводно, прозаичнији јер је процедуралне природе. Наиме, приближили су се поједини процесни рокови, што наводи на закључак да се ова спекулација ослања на одлуку МСП да усмену расправу по тужби Хрватске и противтужби Србије закаже за 3. март 2014. године. Претрес ће трајати око месец дана и за то време ће бити саслушани и унакрсно испитивани сведоци двеју страна, а чуће се и завршна излагања правних заступника Београда и Загреба.
СУМЊЕ
Извесну дозу сумње у такву одлуку, са нагласком на тактички потез, исказивао је и професор међународног права др Тибор Варади, који је Србију већ заступао пред Судом правде у Хагу, по тужби БиХ против Србије. Он се залагао за вансудски компромис и одустајање обе стране од тужби. Спор између две државе практично је почео 1999. године када је Хрватска, неколико дана после бомбардовања Србије, поднела тужбу против Београда за наводни геноцид почињен у Хрватској од 1991. до 1995. године. Српска контратужба стигла је 2010. године и од тада две стране размењују поднеске у којима излазе са новим доказима, одговарају на оптужбе супротне стране, подносе изјаве сведока…
„У овој фази то није поступак који је много транспарентан, нити би требало да буде јер је ипак то судски поступак“, објашњава за НИН доцент Александар Гајић са Катедре за међународно право Правног факултета у Београду, уз опаску да „тужбе уопште нису наивне. Али, иако сукоб има позамашну историјску позадину, суд ће се превасходно концентрисати на оно што је предмет оптужнице, а то је период 1991– 1995. година“.
Баш за тај период Хашки трибунал је нeдавно, на запрепашћење правне струке, изрекао неколико ослобађајућих пресуда српским и хрватским генералима, које су ставиле и правну тачку на то да оптужени нису починили и подстрекивали геноцид током рата 90-их година. Трибунал је пресудио да хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач нису одговорни за гранатирање Книна и етничко чишћење книнских Срба, а генерал Момчило Перишић као начелник генералштаба ЈНА није помагао војске РС и РСК током рата. Иако Хашки трибунал не пружа аргументе за геноцид, обе земље тврде да је народ планирано уништаван и то покушавају да докажу пред Међународним судом правде.
Зато су ту притисци и са једне и са друге стране да се од тужбе не одустане. Комисија Institutia et pax Хрватске бискупске конференције позвала је Хрватску да „због недоследности Хашког трибунала не одустане од оптужбе против Србије за геноцид, јер је то неопходно због мира на овим просторима, док би се у супротном могли очекивати нови ратови“.
С друге стране, у Србији сматрају да је огроман број протераних Срба из Хрватске сам по себи довољан доказ. Саво Штрбац, директор Документационо-информационог центра Веритас, предочиће своју експертизу суштине геноцида Хрватске над Србима. „Поента мог сведочења је да предочим судском већу да операција Олуја садржи апсолутно све елементе из дефиниције Уједињених нација о геноциду“, каже Штрбац.
Ту су и злочини почињени над Србима у Госпићу, Сиску, Пакрачкој пољани, Карловцу, Осијеку, Паулином Двору, Медачком џепу, на Масленици и током операције Бљесак… Ако се томе додају и злочини у току Другог светског рата, пред Међународним судом правде Срби мисле да ће се лако утврдити ко је, у ствари, имао геноцидну намеру.
Посебно искуство је процес БиХ против Србије, када је наша страна, предвођена кампањом Вука Драшковића и професора међународног права Радослава Стојановића, одустала од противтужбе. То је БиХ омогућило да рат прикаже, без покретања питања српских жртава, везано за целокупно подручје БиХ. Нарочито 1995. године, када су били највећи прогони српског становништва из западног дела БиХ.
„Образложење за одустајање од контратужбе било је прилично наивно“, каже Гајић. “Требало је тиме да се одобровољи и друга страна да повуче тужбу. А било је јасно да БиХ то неће учинити. Они су и данас још увек у 1992. години“.
СТРАНЦИ
Наш тим има 12 чланова а његов шеф Саша Обрадовић из Министарства спољних послова каже да припрема за усмену расправу траје већ годинама. „Ту су професор Вилијам Шабас, један од водећих стручњака у правном тумачењу геноцида, проф. Андреас Цимерман, који је био са нама и у процесу са БиХ и око Косова, адвокати Вејн Џордаш, саветник за унакрсно испитивање сведока, и Новак Лукић, који је био бранилац Момчила Перишића и Веселина Шљиванчанина“, наводи Обрадовић.
Ни друга страна није лишена помоћи странаца. Ту су адвокати из Велике Британије специјализовани за питања међународног права: Џејмс Крафорд, Филип Сандс и Кир Стармер, а цео тим предводи Весна Црнић Гротић са Правног факултета у Ријеци. „Појачавање тима је нормална ствар у овој фази поступка, пред усмену расправу, која ће више личити на завршне речи. Главна аргументација је у писменим поднесцима“, каже Гајић.
Још више буре у јавности је подигла најава да ће Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора у Србији, бити сведок Хрватске у процесу против Србије. Најпре је на основу тога закључено да се Хрватска озбиљно припрема за процес и да од одустајања од тужбе нема ништа, а потом је уследила и медијска прозивка Соње Бисерко, због њених изјава у којима оптужује политику Србије.
Српска јавност ускраћена је за одговор на питање како неко уопште постаје сведок у оваквом процесу који једна против друге воде Србија и Хрватска. „Са хрватском страном направили смо договор да о доказима не говоримо у јавности. Тиме нико не добија. Само се подижу страсти. Немамо право ни да три месеца пред почетак суђења објављујемо имена сведока, јер би то угрозило њихову сигурност“, јасан је Обрадовић.
Иако угледни правници говоре да је цео спор бесмислен, засада нема одустајања. На политици је да одлучи шта ће учинити у било којој фази процеса, све до изрицања пресуде. У супротном, обновиће се историјско коло мржње, што никоме није у интересу.
Слободан Иконић
Povezani tekstovi
