Тренутно се на „Веритасовом“ списку несталих налази 1.734 особе српске националности које су нестале у периоду 1991–1998. на подручју Хрватске (1.680) и БиХ (54)
Проблем несталих из ратова деведесетих прошлог века и даље оптерећује односе између Србије и Хрватске, што је присутно и у хрватској изборној кампањи за председника државе. Актуелна предсједница Хрватске, Колинда Грабар Китаровић, која је као фаворит ушла и у други круг, изјављује: „Србија се мора суочити са својом прошлошћу и зато ћу инсистирати на питању несталих као услову за њен улазак у ЕУ”, што ми је и дало повода да се још једном осврнем на тренутну ситуацију са несталима на подручју ових држава.
Председник Комисије Владе Хрватске за особе нестале у домовинском рату, Стјепан Сучић, на недавно одржаној седници овог тела, обзнанио је како се у првом тромјесечју 2020. године очекује објава петог издања Књиге особа несталих на подручју РХ у рату деведесетих, са именима 1.872 особе чије судбине још нису расветљене.
У четвртом издању поменуте књиге, са стањем од 1. маја 2015. године, налазило се 2.138 нерешених случајева. Пошто у тој књизи нису наведене национална, војна и државна припадност пописаних особа, „Веритас” је начинио упоредну анализу и тог издања са својом евиденцијом, на којој се у време анализе (јун 2016) налазило 1.858 особа и са хрватским списком несталих, који је у децембру 2010. достављен Међународном суду правде, на којем су била имена укупно 1.024 особе, и дошао до следећих резултата: у тој књизи нису биле наведене 882 особе са „Веритасовог”, а 215 особа са хрватског списка; а 56 имена налазила су се и на хрватском и на „Веритасовом” списку; 365 имена особа из књиге није било ни на хрватском ни на „Веритасовом” списку. Још не знам на основу чијих тражења се тих 365 особа нашло у књизи, али знам да се оне 882 особе са „Веритасовог” списка несталих нису у књизи наведене зато што чланови њихових породица нису код Црвеног крста (националног или међународног) отворили захтеве за тражење, што је био услов за улазак у књигу.
Разлика од 263 имена између четвртог и најављеног петог издања ове књиге у највећем делу јесте резултат у међувремену идентификованих на обе стране, а у мањем делу новоотворених захтева за тражење.
У последњих осамнаест година из заједничких, масовних и појединачних гробница, укључујући и чинове ексхумације у организацији самих породица, ексхумирано је укупно 1.600 посмртних остатака Срба са подручја Хрватске и бивше РСК, укључујући и оне који су са њима ратовали (1.499 у РХ, 89 у БиХ и 19 у Србији) – до сада је на основу посмртних остатака идентификовано 1.227 осова, док посмртни остаци још 373 особе чекају на идентификацију (сви са подручја Хрватске).
Тренутно се на „Веритасовом“ списку несталих налази 1.734 особе српске националности које су нестале у периоду 1991–1998. на подручју Хрватске (1.680) и БиХ (54).
„Веритас” у овом часу располаже подацима за више десетина познатих места укопа са посмртним остацима 163 особе на подручју Хрватске, чија су тела покопана углавном под ознаком „непознат” и они – двадесет четири године по престанку рата – искључиво због опструкције хрватске стране још чекају на ексхумацију.
У току рата са ратишта из Хрватске и БиХ у Београд су под ознаком НН довезени посмртни остаци 80 особа већином преузети у разменама са непријатељским странама, под претпоставком да су родом из Србије, и сви су обдуковани на Војномедицинској академији. Пошто их нико није идентификовао, након одређеног времена, покопани су на београдском гробљу Лешће (74) и градском гробљу у Обреновцу (шест). У међувремену су са њих узети узорци костију за ДНК анализу, на основу чега су посмртни остаци 51 особе идентификован и предан њиховим породицама ради сахране. Индикативно је да су међу идентификованима скоро сви били српске националности са подручја Хрватске и БиХ.
За оних 27 неидентификованих може се претпоставити да их породице не траже, што је мање вероватно, или да немају ближих рођака, што је вероватније, па нема ко ни да отвори захтев за тражење нити да да крв за ДНК анализу. Користим и ову прилику да још једном позовем породице са подручја бивше СФРЈ, које нису пријавиле своје нестале у рату деведесетих да то ураде код најближе канцеларије Црвеног крста или да се јаве Комисији Владе Србије за нестала лица или „Веритасу”, где могу добити додатне информације.
Из изнесених података произилази да би се број несталих Срба са подручја Хрватске и бивше РСК смањио за трећину само када би се ексхумирали посмртни остаци са познатих гробних места и коначно идентификовали они који су већ ексхумирани али су још неидентификовани, а то највише зависи од политичке воље хрватске стране, у чијим рукама су и „платно и маказе”.
Сигуран сам да све наведене податке и информације зна и актуелна, а можда и будућа, председница Хрватске (све то је чула више пута и од удружења породица несталих Срба), али се и даље на то оглушује у трици за још један мандат.
Политика, 01.01.2020, електронско издање
