На основу неколико индиција, добисмо „необориви” доказ (и прилог за историју ратова деведесетих) да су мину под шинобус, у којем су сви били Срби, подметнули Срби
Дана 14. јула 1993. године око осам часова на релацији Вргинмост–Глина дошло је до експлозије шинобуса, који је дан раније почео да саобраћа по пругама Кордуна и Баније, и то оног дела који је био под контролом РСК. Том приликом на лицу места изгореле су две жене: Маца Данчула (око 70) из Пјешчанице и Сока Рокнић (43) из Чемернице (учитељица у Блатуши); истог дана у глинској болници вишеструким тешким повредама подлегао је и Јанко Радујковић (70) из Брњавца; Перо Гвојић (36) из Мале Трепче остао је без обе ноге до изнад колена, Јанко Јакшић (34) из Батинове Косе остао је без једне ноге испод колена, Ђуро Радујковић (44), син поменутог Јанка, остао је без леве ноге до изнад колена; неколико десетина путника, углавном жена и деце, теже и лакше је израњавано.
На овај догађај ме пре неколико дана подсетио Ђуро Шкаљац, који је у то време био помоћник министра МУП-а РСК за Кордун, када ме замолио да проверим да ли се у „Веритасовој” евиденцији жртава налази већ поменути Јанко Радујковић. Када сам му, након провере, саопштио да га нема у бази, упутио ме је на Јанковог сина Ђуру, који је такође био у том шинобусу. У разговору с Ђуром Радујковићем дознао сам и имена осталих жртава. У нашој евиденцији није било ни Маце Данчула, док се у бази података налазило име Соке Рокнић, коју је још 2011. пријавио њен зет Стојан, који је знао само податак да је Сока изгорела у експлозији шинобуса, а да је њену кћер Зорану експлозија избацила из воза, што јој је и спасло живот.
„Веритас” је жртве из рата деведесетих на српској страни са подручја Хрватске и бивше РСК уносио у своју базу из службених евиденција војних, полицијских и цивилних органа РСК, али и на основу сопствене истраге, и није ми било јасно зашто жртве из овог догађаја нису биле евидентиране као ратне жртве у поменутим службеним евиденцијама, па сам одмах кренуо у интензивну истрагу.
У Деветој књизи „РХ и Домовински рат 1990–1995, Документи РСК”, издавача Хрватског меморијално-документацијског центра Домовинског рата, налази се извештај Унпрофора од 14. јула 1993. године, у којем се на непуне две странице описује овај догађај. Упркос изјавама представника српске стране који су били присутни на увиђају да је „ова операција вођена под хрватском командом која жели да дестабилизује подручје”, аутор извештаја оцењује: „Став локалних власти је некако необјективан. Чини се да (жестоки радикали) се труде да изграде тензије у смислу освете за време процедуре отварања моста на Масленици 18. јула”, додајући да се овај догађај може сагледавати у „контексту настављања јаких превирања између различитих економских и мафијашких група које су активне у региону”, које нису заинтересоване за мирно решавање односа између Крајине и Бихаћког џепа, те између Срба и Хрвата.
Авантуриста и хохштаплер Слободан Лазаревић (по властитом казивању рођени Београђанин, сарајевски студент, сарадник КОС-а још од 1968, 11 година провео у Аустралији, убачен на ОИ у Сарајеву 1984, па у „Агрокомерц” код Фикрета Абдића у Великој Кладуши, а деведесетих инфилтриран у СВК, где је, захваљујући познавању енглеског и француског језика, добио чин потпуковника и положај официра за везу са Унпрофором у Кордунашком корпусу) сведочећи као заштићени сведок оптужбе пред Хашким трибуналом у предмету „Милошевић”, говорио је и о овом догађају:
„Било је неколико инцидената који су се десили брзо један за другим и они су сејали страх међу становништвом, а у исто време су зауставили било какве могуће даље преговоре с хрватском страном… Први којег се сећам је минирање пруге, то је требало да буде први пролазак воза, прво путовање воза након почетка сукоба. Воз је налетео на антитенковску мину, много људи је погинуло и повређено. И, наравно, окривљени су хрватски терористи.”
А на питање тужиоца како је сазнао ко је био одговоран, сведок одговара:
„Па мање-више ми је то пало на памет на основу једноставног размишљања, дедукције. Место где је постављена противтенковска мина је било далеко од могуће пенетрације хрватских снага, како би било могуће да хрватски терористи уопште уђу унутра, колико би брзо могли да поставе ту мину и да напусте подручје. Све то разматрање није ми дало никакав резултат. Пошто је била зима, а пошто није било никаквих трагова, никаквих стопа у снегу, било је јасно да ништа није дошло са те стране, значи морало је доћи изнутра.”
Српски историчар и политичар Миле Дакић, родом са Кордуна, одакле су и све жртве, у свом „Ратном дневнику”, објављеном пре неколико година, под датумом 19. јул 1993, за овај догађај наводи: „Вјероватно је овај злочин 14. јула учинио неки домаћи човјек, можда баш бивши жељезничар, револтиран одабиром кадра при обнови жељезничког саобраћаја на Кордуну и Банији”.
И тако, на основу неколико индиција, добисмо „необориви” доказ (и прилог за историју ратова деведесетих) да су мину под шинобус, у којем су сви били Срби, подметнули Срби. Притом није ни битно што пробисвет С. Лазаревић (2009. пред хашким Трибуналом био сведок одбране хрватских генерала за злочине над Србима; 2014. под именом Серж Лазаревић као француски држављанин појавио се на видео-записима као већ трогодишњи заробљеник муџахедина у Малију) догађај смешта у зиму, кад по снегу „свака звер остави траг” – иако се догађај десио усред лета.
Смиља, супруга Ђуре Радујковића, на моје питање зна ли се ко је подметнуо мину под шинобус, одговори: „Непријатељ, ко би други? Муслимани су били далеко, а Хрвати много ближе.” И подсети ме на старо војничко правило: „Карту читај, а сељака питај”.
Електронско издање, 01.08.2020.
