Početkom avgusta ove godine “Veritas” će sa više manifestacija obeležiti 28. godišnjicu Velikog krajiškog egzodusa, jednog od najtragičnijih i najtužnijih događaja u istoriji prekounskih Srba, koji je započeo na Blagu Mariju 1995, kada su oružane snage Republike Hrvatske, uz odobrenje SAD i podršku NATO-a, u sadejstvu sa snagama Hrvatskog vijeća odbrane i Armije BiH, pod kodnim nazivom “Oluja” izvršile agresiju na Srpsku autonomnu oblast Krajina (s. Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju), u sastavu tadašnje Republike Srpske Krajine (RSK).
Za nekoliko dana neravnopravne borbe slomljen je otpor Srpske vojske Krajine (SVK). Narod zapadne Krajine, njih preko 220.000, poučen “istorijskim iskustvom”, kreće u dotad najveću srpsku “seobu”, na istok braći po veri i naciji. I kad je prestao svaki otpor SVK, agresor je ubijao ljude koji nisu hteli ili mogli sa svojih vekovnih ognjišta, ali i one u izbegličkim kolonama, i do Une i preko Une, duboko u teritoriju tadašnje Republike Srpske (RS).
Dana 7. avgusta 1995. na Petrovačkoj cesti kod Bravskoga, mesta koje se nalazi između Petrovca i Ključa, u avio-granatiranju hrvatskih aviona u izbegličkoj koloni poginulo je deset osoba (među njima četvoro dece i dvadesetogodišnja trudna devojka), dok ih je nekoliko desetina izranjavano. Ova izbeglička kolona krenula je iz severne Dalmacije i Like i preko “mosta spasa” na reci Uni u Martinbrodu prešla u Republiku Srpsku.
Na petnaestogodišnjicu ovog tragičnog događaja, “Veritas” je na mestu zločina podigao spomen-obeležje u obliku stilizovanog pravoslavnog krsta, sa krakovima visine šest i širine tri i po metra, izrađenog od nerđajućeg čelika (rostfraj), po projektu tad mladog banjalučkog arhitekte i scenografa Marka Bilbije, koji je postavljen na ranije podignuto postolje na kojem su se nalazile i mermerne ploče sa imenima stradalih. Od tada na dan i na mestu zločina pored spomen-obeležja “Veritas” organizuje parastos stradalnicima, službu je držalo sveštenstvo Bihaćko – petrovačke eparhije.
Događaju na Petrovačkoj cesti posvetio sam više tekstova i na ovim stranicama. Pisao sam da je od posledica ranjavanja na ovoj cesti ubrzo umrlo još najmanje dve osobe, čija imena nisu ni ispisana na pomenutom obeležju. Pisao sam i o problemu (ne)prijavljivanja ranjenih i naknadno preminulih iz straha da bi njihovi rođaci, koji su ostali ili se vratili u stari zavičaj pod hrvatsku vlast, mogli imati problema. Pisao sam i o istrazi o ovom zločinu koja se još uvek vodi pred Tužilaštvom BiH protiv nepoznatih osoba i o optužnici koja je prošle godine upravo pred godišnjicu podignuta protiv hrvatskih oficira i pilota po komandnoj odgovornosti.
I kad sam pomislio da smo u “Veritasu” završili posao na prikupljanju podataka o poginulim i ranjenim na ovom drumu i da će uskoro zločin dobiti epilog u sudskom procesu pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, javi mi se još jedan ranjenik sa petrovačkog druma, čijeg imena do tada nije bilo na nijednom spisku, uključujući i “beogradsku optužnicu”.
Javio mi se telefonom 27. jula prošle godine. Rekao mi je da se zove Dušan Drakulić i da se i on kao 16-godišnjak onog kobnog 7. avgusta 1995. zatekao u izbegličkoj koloni na Petrovačkoj cesti, da se u trenutku granatiranja kolone nalazio u prikolici iza kamiona koji je pogođen raketom ispaljenom iz hrvatskog “miga 21”, i da se jedan geler granate zabio u njegovu desnu nogu ispod kolena. Pričao mi je da je posle ranjavanja prebačen u bolnicu u Ključu, odakle je nakon nekoliko dana premešten u bolnicu u Banja Luku, a odatle na VMA u Beograd, gde su mu iz noge izvadili komad metala; od posledica ranjavanja, noga mu se počela sušiti a desno stopalo i prsti oduzimati; nekoliko godina posle “Oluje”, sa porodicom se vratio u rodno Jezerce kod Plitvičkih jezera; po povratku iz izbeglištva se oženio sa Oliverom Žigić iz Gradine Koreničke i sa njom dobio dva sina, Dragana (2010) i Danijela (2014); u toku 2002. godine državnim organima Republike Hrvatske podneo je zahtev za priznanje civilne žrtve rata ali su ga odbili uz obrazloženje da se događaj zbio van područja Hrvatske i da zbog toga nije u njihovoj nadležnosti.
Isričao mi je da je konačno skupio hrabrosti da poseti mesto ranjavanja koje je do sada izbegavao i zbog onoga što se njemu desilo i zbog scena iskasapljene dece koje je video na tom mestu. A kad je čuo za beogradski proces za zločin na Petrovačkoj cesti, poželeo je da svedoči i pomogne da se zločinci kazne.
Pošto je taj razgovor usledio neposredno pred održavanje parastosa na Petrovačkoj cesti, pozvao sam ga da i on dođe toga dana, da ponese dokumentaciju sa kojom raspolaže i da će mo još popričati i o njegovom naknadnom uključivanju u beogradsku optužnicu.
I sreli smo se 7. avgusta prošle godine na mestu zločina. Lako sam ga prepoznao u grupi od stotinak prisutnih, od kojih sam skoro sve poznavao iz ranijih susreta na tom istom mestu. Stajao je po strani u društvu sa jednim dečačićem. Delovao mi je nekako bojažljivo i uplašeno. Kad su nam se pogledi sreli krenuli smo istovremeno jedan prema drugom. Vidno je šepao na desnu nogu, što ga je činilo još mršavijim i sitnijim nego što je bio u stvarnosti. Dok smo se rukovali prišao je i onaj dečak koji je mnogo ličio na Dušana pa mi nije bilo teško zaključiti da su u krvnom srodstvu.
“To je moj stariji sin Dragan. Dvanaest mu je godina. Poveo sam ga da mu pokažem gde mu je otac ranjen i gde je mogao izgubiti glavu”, pa pokazujući mi komadić crnog metala nepravinnog oblika i oštrih rubova, nastavio: “Evo to sam zaradio na ovom mestu. Teško je tačno 22 grama. Dali mi doktori na VMA nakon što su ga izvadili iz moje noge. Od tad se ne rastajem od njega. Nosim ga kao amajliju”.
Prišli su su nam i novinari. Privuklo ih je potpuno novo lice i neobičan komadić metala kojeg mi je pokazivao. Rekao sam mu da bi bilo korisno da ispriča svoju priču pred kamerama. Nije hteo pred kamere. Nisam ni inzisitirao. Razumeo sam ga. On se sa Petrovačke ceste vraćao u svoje Jezerce, gde ga je čekao ostatak porodice, majka, supruga i osmogodišnji sin Danijel. Plašio se za njih.
Razgovarao je i sa beogradskim advokatom Dušanom Bratićem, koji je sa svoja dva sina takođe došao na Petrovačku cestu da se pokloni senima stradale dece. Po njegovoj krivičnoj prijavi, Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu otvorilo je istragu protiv hrvatskih pilota, što je rezultiralo i podnošenjem optužnice zbog tog zločina, i koji zastupa većinu oštećenih u tom procesu.Tu na mestu zločina Dušan Drakulić mu je predao medicinsku dokumentaciju i potpisao punomoć za zastupanje u beogradskom procesu.
Dogovorili smo se da će mo se videti, ako ne u Beogradu na suđenju hrvatskim pilotima, onda dogodine na ovom istom mestu. U Beogradu se nismo videli jer se beoradski proces za zločin na Perovačkoj i Prijedorskoj cesti negde denuo iz nama “običnim smrtnicima” nepoznatih razloga.
Nažalost, nećemo se videti ove godine ni na mestu zločina. Krajem novembra prošle godine u “Veritas” je stigla tužna vest da je Dušan Drakulić iznenada preminuo u 44. godini života. Kažu od srčanog udara. Zaboraviše šta mu se desiloi šta je sve video na petrovačkom drumu onog kobnog 7.avgusta 1995. I tako Dušanovi sinovi u tinejdžerskim godinama ostadoše bez oca a “beogradski proces” bez svedoka iz prve ruke.
