Самостална демократска српска странка (СДСС) предала је своју изборну листу за заступнике у Хрватском сабору, на изборима који су заказани за 17. април, која је и потврђена 30. марта, када је званично започела предизборна кампања. И пре почетка званичне, СДСС је кренуо у предизборну кампању плакатима, које је осмислио познати хрватски дизајнер Борис Малешевић, који су дизајнирани тако да се иза главне поруке “Хрватска треба Србе” мења наставак: “јер нема бољег сусједа од комшије!”, “јер се боље разумијемо без пријевода!”, “јер пуна Арена прија свима”…, који су постављани широм Хрватске.
И није требало дуго чекати (на предвидљиву) реакцију проусташких вандала да их крену скрнавити и уништавати: 22. марта на плакату постављеном у Новом Загребу, црном бојом избрисали су део текста “Хрватска треба Србе – јер пуна Арена прија свима” (који алудира на чињеницу да је српска звезда Александра Пријовић, иначе родом из Хрватске, ове зиме напунила чак пет загребачких Арена, што до тада никоме није успело) и надописале “на врбе”, па на плакату сада пише “Србе на врбе”; дан касније у Шибенику су на плакат са истим натписом избрисали “Србе”, па је остао текст “Хрватска треба, јер пуна Арена не прија свима”; четири дана касније подерали су и плакат у Карловцу с натписом “Хрватска треба Србе – јер нема бољег сусједа од комшије”, тако да је преостао тек део “Хрватска треба”; а седам дана касније у Осијеку су девастирали још један плакат тако што су на текст “Хрватска треба Србе – јер пуна Арена прија свима”, дописали “Србе на врбе”.
Иначе, Борис Малешевић је и пре пет година за СДСС радио и познату кампању “Знате ли како је бити Србин у Хрватској” у оквиру избора за Европски парламент, које су проусташки екстремисти такође скрнавили и писали поруке по њима попут “Уби Србина” или “У прољеће кад процвате врба, радит ћемо паприкаш од Срба”, уз обавезно ушато У и усташки поздрав “За дом спремни”.
СДСС је почетак овогодишње кампање попратио и текстом на Фејсбуку: “Треба ли Хрватска Србе? Треба ли то питање постављати и данас кад се њихов удео у непуних сто година с 18,5 одсто смањио на 3,2 процента?”, који почиње овако:
“Једни ће рећи да треба, други ће рећи да не треба, а трећи ће о томе ћутати. Било је времена кад је било више оних који су веровали да Хрватска треба Србе, било је времена кад је било више оних који су веровали да их не треба, а било је и има оних који су пуштали да други верују. Како год одговорили, сви ће се њихови одговори моћи свести на један – Хрватска треба Србе. Само је питање да ли их треба за своје и њихово добро или за зло.”
Savo Štrbac: Da li su Hrvatima potrebni Srbi, 2.4. 2024. Foto: Politika, snimak
Хватски сабор броји укупно 151 заступника. У десет изборних јединица бира се по 14 заступника. Бирачи који немају пребивалиште у РХ бирају 3 заступника у посебној (једанаестој) изборној јединици, а бирачи припадници националних мањина бирају укупно 8 заступника у посебној (дванаестој) изборној јединици (припадници српске националне мањине бирају три заступника; припадници мађарске, талијанске те чешке и словачке бирају по једног заступника; припадници аустријске, бугарске, немачке, пољске, ромске, румунске, русинске, руске, турске, украјинске, влашке и јеврејске националне мањине као и припадници албанске, бошњачке, црногорске, македонске и словеначке националне мањине бирају заједно по једног заступника). Право предлагања кандидата за заступнике националних мањина и њихових заменика имају политичке странке регистроване у РХ, бирачи и удружења националних мањина, а за правоваљаност кандидатура потребно је прикупити најмање 100 потписа бирача.
Заступници се у првих једанаест изборних јединица бирају по пропорционалној заступљености и преференцијском гласању (бирач на гласачком листићу може означити једног кандидата који има предност пред осталим кандидатима на листи за коју је гласао).
Право на суделовање у деоби заступничких места у првих једанаест изборних јединица остварују листе које на изборима добију најмање 5 процената важећих гласова бирача, док је у дванаестој (мањинској) изборној јединици изабран онај кандидат који добије највећи број гласова.
За овогодишње парламентарне изборе изборне листе су за дванаесту изборну јединицу у квоти српске националне мањине, поред СДСС-а, поднели и странка Демократски савез Срба (ДСС), којег предводи Срђан Милаковић, и група бирача, коју предводи Драган Црногорац, које ће се борити за три фиксна заступника, што српској националној мањини припада по сили закона. У свим предходним изборним циклусима СДСС је увек освајао сва три мањинска мандата.
У предходна два изборна циклуса СДСС је са својом изборном листом ишао на редовне изборне листе у седмој изборној јединици (укључује целу Личко-сењску, северни део Задарске, делове Приморско-горанске жупаније, целу Карловачку те западне и северне делове Сисачко-мославачке жупаније), која је територијално највећа и где тренутно живи највише Срба, али није успевао да пређе изборни праг. Калкулисало се да ће СДСС и на овогодишњим парламентарним изборима ићи у истој изборној јединици са својом листом, ако ни због чега другог онда због “узимања” гласова коалицији “Ријеке правде” окупљене око СДП-а. Наиме, Срби традиционално, осим за српске листе, гласају за СДП у којем су се окупили бивши комунисти. Међутим, ове године СДСС ипак није пријавио своју изборну листу ни за седму ни за било коју другу изборну јединицу осим мањинске.
СДСС је већ у три предходна саборска сазива у формирању саборске већине након избора коалирао са ХДЗ-ом (2008-2011, 2016-2020, 2020-2024). Када је СДСС први пут коалирао са ХДЗ-ом ми Срби прогнани из Хрватске много смо били љути на њеног челника Милорада Пуповца због коалирања са странком под којом су нам се десиле све страхоте ратних и поратних деведесетих. На моје питање зашто је то урадио, одговорио ми је: “Из чисто практичних разлога. До сада смо служили заступницима и са левог и са десног спектра као пљуваоница у буквалном смислу, а потписујући коалициони споразум са владајућим ХДЗ-ом, избећи ће мо то пљување барем са њихове стране и допринећемо побољшању животних услова Срба у њиховим срединама, где су услед рата остали и без воде, струје, путева, школа, амбуланта, трговина…”.
Кад је СДП формирао власт 2012. питали су тадашњег премијера Зорана Милановића зашто и он није потписао коалициони споразум са СДСС-ом, чији челници су јавно изјављивали да подржавају леву опцију, нашто је одговорио да му не требају јер он и без њих у својој влади има довољно Срба.
Упитан коју опцију ће подржати након овогодишњих парламентарних избора, Пуповац је одговорио да ако мандатар нове владе постане актуелни председник државе Зоран Милановић “да ће у случају да странка мора доносити за њу тешке одлуке, онда ће их тешко и доносити”, уз објашњење: “Сасвим је сигурно да се политика не гради омаловажавањем, негирањем или вређањем политичких противника…”, додајући да ће се СДСС и у наредном мандату “залагати за развој крајева у којима живи већинско српско становништво, с обзором на то да од 33 најслабије развијене јединице локалне самоуправе, хрватски Срби чине већину у њих 17”.
Из таквих одговора, а имајући у виду и чињеницу да су односи између Милановића и Пуповца одавно поремећени (Милановић: “Он није Србин, он је ситни лопов.”; Пуповац: “На сваку критику одговара пљувањем, блаћењем, денунцијациом и лажним оптужбама.”), намеће се и закључак са ким би радије у постизборној фази сарађивао Пуповчев СДСС, ако и овога пута освоји мандате који припадаји српској квоти. Неизласком на изборе у седмој изборној јединици, са чиме погодује колико-толико коалицији “Ријеке правде”, која Милановића кандидује као мандатара (иако то по упозорењу Уставног суда не смеју јавно истицати док обавља председничку функцију) за састав будуће владе, као да ипак оставља мрвицу простора и за такву коалицју.
Као одговор на изборни плакат СДСС “Треба ли Хрватска Србе”, који уништавају проусташки вандали широм Хрватске, цитираћу хрватског историчара и публицисте леве провенијенције из млађе генерације Драгана Марковину (1981): “Да, Хрватска треба Србе, јер не може више живети у националистичкој и коруптивној стварности.”
Саво Штрбац
Текст је објављен у штампаном издању дневног листа „Политика“, 2. априла 2024. године
