Један од догађаја из ратних деведесетих прошлог века који је медијски обележио крај 2017. године је и случај генерала ХВО Владе Шантића. Случај је јединствен и по томе што је један генерал нестао у току рата и што се за његово убиство сумњиче његови ратни савезници, који су ухапшени тек недавно али и одмах пуштени на слободу одлуком једног судије, иначе њиховог сународника, уз образложење да “ниједан доказ не упућује да је генерал мртав”. Наводни нестанак се збио 8/9. марта 1995. године у бихаћкој енклави, окруженој са пет српских корпуса.
Ускоро по Шантићевом нестанку, о којем сам чуо преко медија, у месту Отока са десне стране Уне, дошло је до састанка комисија за размене заробљеника српског блока, којег су чинили представници РСК и РС и муслиманско-хрватског, којег су чинили “савезници” из бихаћке регије, припадници армије БиХ и ХВО. И на овом, као и на претходним састанцима, на супротној страни, у четверочланој екипи, налазио се и припадник ХВО, којег раније нисам виђао. Звао се Тони. За време састанка изгледао ми је некако уплашено, на што је указивало и његово понашање за преговарачким столом – повећи одклон од муслиманске тројке и ћутање.
За неколико дана поново смо се састали, овог пута на левој обали Уне, у близини аеродрома Жељава. И Тони је био у бихаћкој екипи. И овога пута се држао резервисано. Но, у првој паузи, док смо излазили из шатора, иза леђа зачух његов глас: “Ја сам други човек у ХВО-у Бихаћа. Убили су генерала Шантића, који је био главни, убиће и мене. Морам се извући из Бихаћа. Са породицом бих прешао на вашу страну, а ви ми омогућите безбедан прелазак до Задра, где ми живи сестра. Знам цену за услугу коју тражим. Спреман сам да испричам све што знам. А као авио-механичар на аередрому Жељава и други човек ХВО-а за подручје Бихаћа, знам много.” За време друге паузе, кад сам му дао сигнал да смо спремни да га примимо, рекао ми је, опет да нико не чује, да ћу на идућем састанку добити податке о времену и месту преласка.
На састанку који је уследио пар дана касније на истом месту, умјесто Тонија, у бихаћкој екипи, био је други хавеовац. У првој паузи добацио ми је: “Вечерас у девет, пета писта”.
Замолио сам комаданта Личког корпуса, чије јединице су држале положаје према Бихаћу на аеродромским пистама, да обезбеди пријем Тонија и његове породице. Те вечери их није било на том месту. Ипак су те ноћи прешли у РСК, али шверцерским каналом. О томе сам обавештен полицијском везом. У групу их је било осмoро: Тони и његов брат са супругама и по двоје деце. Речено ми је да ће их сутра пребацити за Задар.
Међутим, сутрадан су Хрвати извршили агресију на Западну Славонију, познату под кодним називом “Бљесак”, и нико више није хтео или смео да се бакће са Хрватима из Бихаћа. Један возач их је у “марици” довезао у Книн и оставио их у том возилу на улици испред Дома војске, где је била и моја канцеларија. Улица је била потпуно пуста јер је у Книн стигла вест да су Хрвати дигли авионе који ће за одмазду (због гранатирања Загреба) бомбардовати Книн. Ни међународне организације нису хтеле да се мешају. Ипак смо их успели склонити са улице и скривати наредних осам дана, када смо их пребацили у Задар.
Ових дана медији јављају да су у међувремену прикупљени докази који указују да је генерал Шантић критичног дана славио Дан жена са генералом А БиХ Атифом Дудаковићем, чији је био и заменик. Према наводима свједока, Шантић је из хотела “Седра” одведен у команду војне полиције, а након тога у кућу таста једнога од петорице осумњичених, где је убијен с четири метка, а затим је његово тело убачено у буре у које су доливени бензин, нафта и разређивач, која је затим бачена у вртачу у близини Бихаћа. Буре је у међувремену и пронађено али се из његовог садржаја, због велике оштећености костију, не може издвојити ДНК профил.
Пре неколико дана, Кривично веће Кантоналног суда у Бихаћу укинуло је одлуку о пуштању на слободу петорице осумњичених, уз наредбу судији Капићу да поновно одлучи о тужилачком приједлогу за притвор осумњиченима. Међутим, судија Капић одбија да поступи по налогу кривичног већа и истовремено предлаже председници суда да против њега покрене дисциплински поступак пред надлежним органом, што је она и учинила, али га је оставила на предмету. Надлежно тужилаштво, након што им је одбијен предлог за изузеће поменутог судије, уложило је и предлог Врховном суду ФБиХ да “због важних разлога делегира други стварно надлежан суд на простору другог кантона да поступа у овој кривично-правној ствари”.
Син генерала Шантића из Загреба поручује очевим убицама и налогодавцима: “све вам опраштам, само ми вратите очево тело”.
Ко би рекао да је рат на овим просторима завршио прије 22 године.
Саво Штрбац
* Документационо-информативни центар „Веритас“
