Политика, 03.11.2022, Саво Штрбац: Госпићка зона сумрака

„За Госпић је била наредба ’етнички очисти’. Убили смо директора поште, болнице, власнике ресторана и којекакве друге Србе. Убиства су извођена метком у чело, јер нисмо имали времена. Понављам, из врховништва је била наредба да се смањи постотак Срба у Госпићу”, изјавио је Миро Бајрамовић, један од припадника злогласне Мерчепове групе „Јесење кише” у интервјуу за „Ферал трибјун”, објављеном у септембру 1997.

У том периоду је, према „Веритасовим” подацима, убијено најмање 125 лица српске националности, међу којима и 39 жена, од чега скоро половина од 16. до 18. октобра. Међу ликвидиранима су и десет брачних парова и четири пара са по једним родитељем и дететом. До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 56 ликвидираних, док се за осталима још трага.

„Госпићем, који је почетком рата био, али је и данас добрим делом остао зона сумрака, харали су ескадрони смрти. Убијали су цивиле: Хрвате и Србе, све оне који им нису хтели бити подложни, све оне који су им се супротстављали, не желећи да суделују у њиховом оргијању које нема никакве везе с домољубљем и одбраном светог огњишта”, говорио је Милан Левар, и сам припадник ХВ и хашки сведок, за ријечки „Нови лист” у октобру 1997, три године пре него што ће га у његовој механичарској радионици у Госпићу усмртити подметнута експлозивна направа.

Са ликвидацијама српских цивила био је упознат цели политички, војни и полицијски врх хрватске државе, о чему сведоче и следећи документи:

„Дана 16. 10. 1991. године око 20.30 сати у Оперативном штабу одржан је састанак на којем је било присутно више особа. То су били Орешковић Тихомир, Дасовић Иван, Рукавина Иван (помоћник начелника), Касумовић Мирко (начелник Центра СЗУП-а), Премуж Јуре, Крешо (болничар), Марковић Ивица (управитељ затвора), Болф Жељко, Норац Мирко (командант бригаде) и још једна особа. Норац је саопштио присутнима да треба извршити задатак и ликвидирати групу Срба, и ко није способан да се одмах изјасни… Кренуло се са више возила, а колону је мислим водио Крешо. Доласком у шуму изашли су сви из возила и чекали око 5-10 минута када је дошао војни ’пинцгауер’. Из истога су војници искрцавали особе којих је било између 10-15. Тада је наређено да сви пуцају по тим особама…” , стоји у власторучно написаној изјави тадашњег  шефа госпићке полиције, Ивана Дасовића, коју је писао у децембру 1991. у кабинету Јосипа Манолића, шефа Уреда за заштиту уставног поретка, објављеној   у „Вечерњем листу”, 15. септембра 2000.

„… Када сам задњи пут био у Загребу, сусрео сам господина Перицу Јурића који ме је питао што ради Тихомир Орешковић код мене. Одговорио сам да је секретар у Оперативном штабу. Он ми је рекао да га терам од себе. ’То је лопов и гадан човек. Он ти је члан ХДП-а код Штедула. Он ти је радио за Удбу у емиграцији. То је најпокваренији и најопаснији човек међу емиграцијом. Склон је свему и опасан за убиства.’… Он је у Госпићу окупио око себе истомишљенике, најокорелије усташе из Госпића, емиграције (тј. синове очева који су погинули као усташе) те чланове ХОС-а, који су у јединици код Госпића. Речју, ’Орешковић је саставио Војну полицију од највећих криминалаца и синова усташа… ”, пише у писму које је крајем децембра 1991.  Анте Карић, председник Кризног штаба за Госпић и Лику, упутио Фрањи Туђману, а које је објављено у „Ферал трибјуну” 22. септембра 1997.

А након што су припадници ЈНА, крајем децембра 1991, пронашли 24 леша српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих светских медија и хуманитарних организација, и представници међународне заједнице, под чијим „притиском” је тадашњи председник РХ Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.

„Средином децембра 1991. ухапшен је Тихомир Орешковић, један од кључних људи госпићке одбране, а против још неких поднесене су кривичне пријаве. Једнако тајно како је ухапшен, након неколико дана, Тихомир Орешковић нашао се на слободи… Истодобно је председнику Туђману упућена и петиција ’пучанства опћине Госпић’ у којој се, између осталог, наводи: ’Уз искрену захвалност за све што сте учинили за хрватски народ, слободни смо Вас замолити да особно утичете како би господин Тихомир Орешковић поново био с нама… Господин Орешковић је био, слободни смо рећи, инспирација многима од нас, подстрек у тренуцима малаксалости, мовенс у тренуцима посусталости. Хрватска Лика му засигурно пуно дугује о чему ће и будућност своје рећи’…”  пише „Слободни тједник” у броју од 22. јануара 1992.

Иако су прикупљени докази указивали и на наредбодавце и на извршиоце тих убистава, случај је врло брзо стављен ад акта, а тела убијених су из примарних премештана у секундарне гробнице.

„Наиме, инструкције за све што је Тихомир Орешковић радио –  долазиле су из Загреба. Зато сам сам отишао у Загреб све то испричати. Тек после сам схватио како сам био наиван. Тужио сам дете тати”, говорио је Зденко Бандо, тадашњи припадник госпићке полиције, у интервјуу објављеном  19. септембра 1997. у „Тједнику”, који је због таквих изјава морао затражити азил у Немачкој.

Тужилаштво Хашког трибунала, убрзо по оснивању, водило је интензивну истрагу о овом догађају и случај је, пре него је оптужница подигнута, уступљен хрватском правосуђу.

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва, а теретили су их се за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 лица.

Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци, из марта 2003. године, осуђени су: Тихомир Орешковић, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу, на 15 година, Мирко Норац, тадашњи командант 118. бригаде ХВ-а, на 12 година и Стјепан Грандић, тадашњи командант друге бојне (пука), на 10 година затвора, док су Ивица Рожић и Милан Чанић ослобођени.

Зашто нису процесуирани и остали припадници хрватске војске и полиције за које је „ван сваке сумње” у том судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности, а таквих је више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, из године у годину питају се разне хуманитарне, међународне и домаће, институције и организације? Ми Срби више и не питамо јер знамо да одговор лежи у националној припадности жртава.

У месту Госпићу је, према попису становништва из 1991, живело 9.025 житеља, међу којима је било 3.243 (36 процената) Срба. Према попису становништва из 2021. у граду Госпићу, који, поред места са истим именом, обухвата још педесетак насеља, живела су укупно 11.502 житеља, међу којима је 412 (3,58 процената) Срба.

Текст је објављен на веб сајту дневног листа „Политика“, 3. новембра 2022. године