Вилијам Шабас: У Сребреници су убијани војници, а у „Олуји” су мета били сви Срби
„Ово би се могло назвати – суђење Туђману, које се никада није десило. Већина питања у споровима између Србије и Хрватске већ су била предмет суђења пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију. Резултати су добро познати. Али Туђман никада није изведен пред лице правде”, каже у разговору за „Политику” Вилијам Шабас, члан правног тима Србије, професор Лајден универзитета у Хагу и Мидлсекс универзитета у Великој Британији и један од најугледних светских стручњака за геноцид.
Који су најјачи аргументи Србије у овом спору?
Оптужба Србије против Хрватске за геноцид има снажно упориште у провокативним, расистичким изјавама Туђмана, његовим екстремистичким погледима, затим у историји која сеже до времена Другог светског рата. Све то у комбинацији са понашањем хрватске војске током „Олује”, и ето јаког случаја геноцида. Најјачи аргумент Србије јесте да су напади на Србе током „Олује” били сасвим другачијих размера од оних који се приписују Србији против Хрвата током борби 1991. године
Колико ће вам пред овим судом бити тешко да докажете тезу да је над Србима почињен геноцид?
Ништа није лако у Међународном кривичном суду. Геноцид је вероватно најтежа оптужба која се може изнети против неке државе, народа или појединца. Из тог разлога, сасвим је оправдано што се теза о томе да је неко починио геноцид веома тешко брани. Случај Хрватске је веома тежак, а исто тако и случај Србије. То је у природи поступка.
Исти овај суд је рекао да се у Сребреници десио геноцид. Можете ли да направите поређење између Сребренице и акције „Олуја”?
У Сребреници су војно способни мушкарци били мета за погубљење. Жене, деца и старци су били евакуисани. Током „Олује” не изгледа да су направљене такве разлике. Сви Срби су били мета.
Како коментаришете ослобађајуће пресуде Хашког трибунала Готовини и Маркачу, који су били вође операције „Олуја”?
Пресуде Међународног кривичног трибунала постале су веома збуњујуће и контрадикторне. Жалбено веће је знатно изгубило на кредибилитету због својих противречних одлука у више случајева. Ми верујемо да су судије Претресног већа, који су били једногласни у осуди Готовине и Маркача, као и два од пет чланова Жалбеног већа који су сагласни са њима, исправно схватили ситуацију.
Да ли се свако етничко чишћење може окарактерисати као геноцид?
Најбоље појашњење имамо у судској пракси Међународног кривичног суда за бившу Југославију и пресуди МСП-а у случају Босне 2007. године, а то је да етничко чишћење не треба изједначавати са геноцидом. У мојој књизи о Конвенцији о геноциду описао сам геноцид као последње средство за фрустрирано етничко чишћење. Етничко чишћење подразумева протеривање становништва, али не и физичко уништење. Тек када је у питању физичко уништење говоримо о геноциду.
Како вам изгледају аргументи хрватске стране?
Не требаникада потценити тезу адвоката друге стране. Али, хрватска оптужба за геноцид почива на слабим темељима. Изгледа да чак и истакнути Хрвати признају да је требало повући тужбу, посебно имајући у виду пресуду суда у предмету Босна.
МСП други пут од свог оснивања расправља о кршењу Конвенције о геноциду и у оба случаја је Србија странка у спору. Изгледа као је је Суд правде добио на значају управо због случајева у којима се појављивала Србија?
Био је најмање један случај геноцида пред МСП-ом, укључујући Србију, у последњу двадесет једну годину. Додуше и у неким другим случајевима који су се односили на Индију и Пакистан и неке земље централне Африке, говорило се о геноциду. У случају Босне, суд је био у прилици да да своје ауторитативно тумачење Конвенције о геноциду. У овом случају ће се вероватније потврдити ранија пракса суда него што ће се стварати нова.
Povezani tekstovi
