Извесно Завичајно удружење „Петровачка цеста”, са седиштем у Лакташима, Република Српска, пре неколико дана упутило је „позив медијима” у којем их обавештава да организује обележавање злочина на Петровачкој цести под називом „Истина на путу страдања, Петровачка цеста – 30 година касније” и позива их да најављују, прате и извештавају о његовим активностима, најављујући, између осталог: „Централно обележавање и помен уз пригодан меморијални програм, биће уприличен и 7. августа у месту Јањила код Б. Петровца, код обновљеног обележја, на коме су првобитно непознати починиоци 2011. уништили дрвени крст, а који је Одбор за његовање традиција ослободилачких ратова Владе Републике Српске исте године обновио у виду металног спомен-крста, високог шест и по метара.”
Пошто „Веритас” са свештенством Епархије бихаћко-петровачке све претходне године на годишњицу страдања прави на том месту помен крајишким жртвама и пошто до сада никад нисмо ни чули за поменуто завичајно удружење, пажњу нам је привукао цитирани део позива, колико због датума одржавања, који се поклапа са даном када је и „Веритас”, уз благослов бихачко-петровачког владике господина Сергија, такође најавио одржавање помена испред спомен-крста, којег ће Његова светост и служити, што је договорено десетак дана пре појаве „позива медијима”, толико и због нетачних навода о начину и носиоцу подизања овог спомен-обележја, што ме је и подстакло да реагујем и изнесем истину о подизању спомен-обележја крајишким жртвама на Петровачкој цести.
Елем, у августу 2006. године, у организацији Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске, на месту гранатирања колоне на Петровачкој цести, постављен је један дрвени крст. С обзиром на то да поред крста није било других ознака (о жртвама и починиоцима), исти је неколико пута од стране „непознатих лица” претестерисан. Због тога су 2010. године „Веритас и пријатељи” око тог крста поставили мермерне плоче на новоизграђено бетонско постоље, на којима су исписани подаци о жртвама, починиоцима и времену догађаја.
На предњој плочи пише: „На овом друму 7. августа 1995. године, од ракета испаљених из авиона хрватског ратног зракопловства на избегличку колону из Републике Српске Крајине, животе изгубише:
Мика Ковачевић (1912) из Беглука код Доњег Лапца; Даринка Дане Дрча (1927) и њени унуци Јовица Душана Дрча (1989) и Мирјана Милана Дубајић (1974), сви из Бротиње код Доњег Лапца; Невенка (1984) и Жарко (1986), деца Спасе Рајића из Доњег Лапца; Крстан Обрада Вуковић (1951), рођен у Хан Кули код Бањалуке и његов син Дарко (1982), рођен у Бихаћу, обојица живели у Доњем Лапцу, и Бранко Стевана Стјеља (1923) и његов син Мирко (1961) из Надина код Бенковца.”
А на плочи са супротне стране пише: „На петнаестогодишњицу страдања ових невиних жртава, спомен-плочу поставише ’Веритас’ и пријатељи.”
Текст знам напамет јер сам га ја саставио.
С обзиром на дотрајалост дрвеног крста и могућност поновног оштећења, ми Крајишници окупљени око „Веритаса” одлучили смо да дрвени заменимо металним крстом јер је оцењено да овај догађај заслужује монументалније обележје и због броја страдалих, посебно деце, и због тога што Крајишници до тада нису били у могућности да на подручју Хрватске подижу споменике својим сународницима страдалим у рату 1991–1995.
Већи део новца за нови метални крст, на основу договора „Веритаса” и Поште Републике Српске, обезбеђен је у новембру 2010. године уплатом грађана Републике Српске на хуманитарни телефон. Планирали смо да стари дрвени крст заменимо новим металним до годишњице овог тужног догађаја 2011, због чега смо од општине Босански Петровац затражили одобрење, а и израда металног крста била је у току по пројекту тада младог бањалучког архитекте Марка Билбије, сина мог ратног друга Симе, познатог бањалучког хирурга, који је, на моју молбу, пројекат урадио бесплатно.
Ноћу 3/4. јула 2011. године, пре него што смо успели да стари дрвени заменимо новим металним крстом, непознати починиоци су поново девастирали постојеће дрвено обележје. Дан после, на лице места изашли су представници МУП-а и Сипе и сачинили записник о увиђају. Утврђено је да је дрвени крст поново пресечен, а услед његовог пада оштећене су и мермерне плоче. Починиоци овог оштећења, као ни оних ранијих, нису идентификовани ни процесуирани.
Споменик у облику стилизованог православног крста, кракова висине шест и ширине три и по метра, израђен од нерђајућег челика (ростфраја) ипак је постављен на већ раније изграђено постоље на којем су се налазиле и мермерне плоче с наведеним подацима. Обновљени споменик откривен је на шеснаестогодишњицу тог трагичног догађаја, како је и било планирано. Истог дана је и освештан од стране тадашњег бихаћко-петровачког владике господина Хризостома.
Све ово, и много више, пише у мом раду „О споменицима које је ’Веритас’ изградио на подручју Републике Српске и Федерације БиХ”, који је презентован на Округлом столу: „Култура памћења и однос према историјским споменицима”, одржаном у Бањалуци 28. и 27. септембра 2018, а рад је објављен у Зборнику радова са овог Округлог стола.
Поред нетачног истицања чињеница о подизању спомен-крста, удружење „Петровачка цеста” је на свој лого, без знања и одобрења његовог аутора и наручиоца, уградило и симбол спомен-крста с Петровачке цесте, повредивши тиме ауторска и власничка/корисничка права и довело у заблуду јавност злоупотребљавајући пијетет према невиним жртвама страдалим од авио-гранатирања Хрватске војске.
Засметала нам је и бахатост председника поменутог завичајног удружења, који се „на сва уста” хвали да су од Министарства спољних послова, Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Републике Србије за овогодишње организовање помена на Петровачкој цести добили велика финансијска средства, која морају и оправдати, а пошто немају никаквог искуства у организовању помена (на интернетској страници организације пише да је основана у децембру 2024. и да је до сада имала две активности које су се односиле на поделу пакетића деци за Божић и Ускрс).
У досадашњој пракси нисмо имали случај да једно тек основано удружење безобзирно, без договора и пристанка досадашњих организатора, присваја и преузима раније уходану и устаљену праксу обележавања годишњице страдања невиних жртава.
Представници „Веритаса” из канцеларија у Београду и Бањалуци и свештенство Епархије бихаћко-петровачке од када је постављен дрвени крст сваке године су на годишњицу одржавали помен крајишким жртвама на том месту. Помене смо одржавали и кад нас је било мало и кад нас је било мало више. И нико није постављао питање да ли неко финансијски подржава долазак учесника на помен. А увек је било за гориво, цвеће и свеће.
Последњих десетак година на годишњицу овог догађаја око спомен-обележја окупља се све више људи из Хрватске, Федерације БиХ, Републике Српске и Републике Србије. Редовно долази и делегација из Доњег Лапца, одакле је већина жртава. Већ је постала традиција да скоро сви учесници после помена одлазе у Дринић, у најмању општину у Српској и најближе место споменику на Петровачкој цести, где се најпре посети Спомен-соба погинулим српским војницима с подручја општине Петровац, а затим начелник ове минијатурне општине срдачно прими и угости све посетиоце.
И помен на Петровачкој цести и посете Спомен-соби и пријем код начелника у Дринићу прожети су с много емоција и памте их како домаћини, тако и гости.
По мишљењу нас из „Веритаса”, а у томе нас подржава и петровачко-бихаћки владика господин Сергије, овако се изражава прави и искрени пијетет према жртвама и треба га његовати и сачувати од било какве контаминације условљене парама или тренутним политичким (не)приликама. Барем толико дугујемо невиној дечјој крви просутој гранатама испаљеним из хрватских авиона. Уверен сам да би се с нама сложио и велики књижевник Бранко Ћопић, и сам рођен у близини места трагедије, аутор чувене песме „На Петровачкој цести” посвећеној седмогодишњој Марији, коју пола века раније, на истој цести, такође убише „челичне кише из туђинских авиона”.
Саво Штрбац
Објављено у штампаном и интернет издању дневног листа „Политика“, 6. августа 2025. године
