Proces mesecima stoji u mestu zbog odbijanja pretresnog i vanpretresnog krivičnog veća da donesu odluku na osnovu koje bi se optuženim hrvatskim pilotima sudilo u odsustvu
Suđenje za zločine na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti moglo je već uveliko da traje, da zimus nije zapalo u pravni ćorsokak u kojem je i danas. Proces mesecima stoji u mestu zbog odbijanja pretresnog i vanpretresnog krivičnog veća srpskog suda za ratne zločine da donesu odluku na osnovu koje bi se hrvatskim pilotima sudilo u odsustvu za raketiranje kolone srpskih izbeglica tokom „Oluje”, pri čemu je poginulo 13 osoba.
Od zločina na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti prošlo je 28 godina. Iako zakon propisuje da će se suditi u odsustvu optuženima koji nisu dostupni našim državnim organima, veće za ratne zločine mesecima ne sudi hrvatskim pilotima.
Srpsko tužilaštvo podiglo je optužnicu prošlog marta i time izazvalo salvu osuda i kritika hrvatskog političkog vrha i javnosti. Već na početku suđenja problem nedostupnosti optuženih pokazao se kao nepremostiva pravna prepreka, mada u zakonu sasvim jasno postoji rešenje.
U odluci da optužnicu potvrdi KV veće, iako je moglo, nije donelo naredbu o suđenju u odsustvu. Sudeće veće je na ročištu tražilo dokaz da su optuženima dostavljeni pozivi. Tog dokaza, bar u formalnom smislu nema, niti može da ga bude jer je Ministarstvo pravde Hrvatske odbilo da im uruči pozive koje je poslalo srpsko ministarstvo, nadležno za pozivanje okrivljenih koji žive u inostranstvu.
Umesto toga, Vlada Hrvatske objavila je na svom sajtu da nema nameru da postupi po zamolnici Srbije. Ipak, ispostavilo se da ova poruka iz susedstva, iako je dokaz par ekselans da se hrvatski piloti neće odazvati, nije dovoljan osnov da im srpski sud sudi u odsustvu. Ostalo je još samo da Ministarstvo pravde Srbije i formalno obavesti Viši sud.
Sudski postupak jesenas je otpočeo otvaranjem pitanja o suđenju bez hrvatskih pilota na optuženičkoj klupi. Odlaganje radi pribavljanja dokaza da su oni obavešteni, ali da ipak nisu došli, izazvalo je oprečne pravničke stavove. Za razliku od suda, mnogi pravnici smatraju da je, po zakonu, pretresno veće moralo još tada da odluči o predlogu tužioca da se sudi u odsustvu, nakon što to već nije učinilo vanraspravno veće prilikom potvrđivanja optužnice. U slučaju negativne odluke, tužilaštvo bi moglo da se žali Apelacionom sudu. Ali slučaj „Petrovačka cesta” nije stigao do Apelacionog suda.
Ni na drugom ročištu nije se pojavio nikakav novi dokaz o obaveštenosti pilota o beogradskom procesu, osim saopštenja hrvatskog ministarstva pravde da optužnicu ne priznaju i da neće postupati po srpskoj zamolnici dostavljenoj diplomatskim putem.
Tada pretresno veće vraća predmet KV veću da ono odluči o suđenju u odsustvu. KV veće ni tada nije donelo tu odluku kojom bi omogućilo da proces konačno krene. Umesto toga, sačinjena je službena beleška da se predmet vrati postupajućem sudiji i da se o suđenju u odsustvu odlučuje ponovo tek kada stigne dokaz iz Hrvatske da su piloti pozvani na suđenje u Beograd.
Na službenu belešku ne može se uložiti žalba tako da je, čini se, ovom odlukom KV veće svima vezalo ruke. Poznato je da je Apelacioni sud pokazivao drugačije pravne stavove u postupcima ratnih zločina, pa je tako u predmetu „Rakitje” doneo odluku da se okrivljenom hrvatskom državljaninu sudi u odsustvu za ubistvo vojnika JNA.
Zbog optužnice za „Petrovačku cestu” hrvatski zvaničnici zapretili su Srbiji blokadom evropskog puta i isticali kako je haški sud doneo jasnu odluku o „domovinskom ratu”. Iz Zagreba je po ko zna koji put stigla oštra zamerka da je Beograd sebi pripisao pravo univerzalne jurisdikcije u predmetima ratnih zločina. Nije doduše objašnjeno zašto Hrvatska 27 godina nije sprovela postupak, niti je odgovorila na zahtev BiH na čijoj se teritoriji zločin dogodio.
U međuvremenu u tamošnjoj štampi objavljen je intervju sa jednim od optuženih pilota koji je izjavio da je Hrvatska učinila sve da zaštiti svoje oficire i spreči da se postupa po neutemeljenoj optužnici protiv njenih branitelja.
Od tada, o slučaju „Petrovačka cesta”, ne čuje se ni reč i svima je jasno da su razlozi za to više politički nego pravni. Optužnica u kojoj se pominju i navodi pokojnog hrvatskog predsednika i vojnog komandanta Franje Tuđmana, izrečeni jula 1995. godine na brionskoj sednici, da Srbe treba udariti tako jako da nestanu, u nekoj fioci i dalje čeka suđenje. Za žrtve, u čekanju na pravdu prošla je još jedna godina.
Bombardovanje kolone izbeglica
Optužnica tereti pripadnike hrvatskog ratnog vazduhoplovstva Vladimira Mikca (68) iz Ptuja, Zdenka Radulja (70) iz Osijeka, Željka Jelenića (70) iz Pule i Danijela Borovića (65) iz Varaždina da su naredili avionske napade nakon što je 31. jula 1995. godine na Brionima, na sastanku vojnog i političkog rukovodstva Republike Hrvatske, odlučeno da se započne vojno-policijska akcija „Oluja” i napadne južni i severni deo Republike Srpske Krajine, i da se srpsko civilno stanovništvo prinudi da trajno napusti teritoriju na kojoj je do tada živelo.
Kolona starih, iznemoglih, žena i dece kretala se pravcem Donji Lapac – Kulen Vakuf – Drvar – Bosanski Petrovac – Ključ. Deo te kolone 7. avgusta u popodnevnim časovima zatekao se na magistralnom putu Bosanski Petrovac – Ključ, u mestu Kapljuh, selo Bravsko.
U tom trenutku na nebu iznad planine Grmeč pojavio se borbeni avion „mig-21” s oznakama Vojske Hrvatske – „šahovnicama” na repnom delu. U zaokretu posle izviđanja, poravnao se s pravcem kretanja izbeglica i počeo raketiranje kolone. Tada su poginuli Darinka Drča (68) i njen unuk Jovica Drča (6), Mirjana Dubajić (21), rođeni brat i sestra Žarko (9) i Nevenka Rajić (11), Krstan Vuković (44) i njegov sin Darko Vuković (13), Mirko Stijelja (34) i njegov otac Branko Stijelja (72) i Milka Kovačević (83), a teže je i lakše ranjeno oko 50 civila, među njima i deca.
Narednog dana, 8. avgusta, hrvatski piloti raketirali su izbegličku kolonu u mestu Svodna kod Dvora na Uni.
Dorotea Čarnić
Povezani tekstovi
