Коначно је одбрана Драгана Васиљковића алијас Капетана Драгана, 4. јануара ове године добила првостепену пресуду, којом га је сплитски Жупанијски суд још 26. септембра 2017. прогласио кривим за четири дела ратног злочина из два догађаја, изрекавши му јединствену казну од 15 година затвора, док га је за трећи догађај (камп Брушка) ослободио у недостатку доказа.
Пошто сам више пута јавно изјављивао да за ниједну инкриминацију из оптужбе нема доказа за осуђујућу пресуду (погледајте мој текст „Васиљковић и Главаш, два мерила хрватског суда“, објављен у овој рубрици 13. новембра 2017), живо ме је интересовало на који начин и каквим аргументима ће претресно веће образложити осуђујућу пресуду.
И након прочитане пресуде, мишљење нисам променио. А ево и зашто:
није ни било спорно да је на книнској тврђави у јуну и јулу 1991. године био привремени затвор за заробљене припаднике хрватских оружаних снага, који је био смештен у објекту званом Барутана. И кад их је било највише, број није пролазио 10 заробљеника. Сви саслушани заробљеници описивали су како је просторија била неусловна (мала, влажна и без санитарног чвора), те да су их чувари злостављали на разне начине.
Неспорно је и да је у исто време на тој тврђави боравио и КД са својим курсистима. Он тврди да није ни основао затвор нити су он и његови курсисти имали било какву надлежност над њима. Његову тврдњу поткрепили су сведоци одбране, међу којима и тадашњи наченик СУП-а Книн, Миленко Зелембаба, који децидирано тврди да је затвор био у надлежности полиције.
Претресно веће не верује сведоцима одбране због наводне пристрасности, али зато верује заробљеницима, јер су њихови искази уверљиви. Из таквог става суда произилази да су заробљеници, који су, како сами наводе живели у веома лошим условима, боље знали командну затворску структуру него најодговорнији људи са српске стране.
Суд прави још једну „правну бравуру“ и заробљенике дели на полицију (шест) и цивиле (три) „за које се сумњало да суделују у организовању оружаног отпора“ и изводи закључак да су у питању два одвојена ратна злочина, један над ратним заробљеницима а други над цивилима, сваки „тежак“ по пет година затвора. То је по командној одговорности – знао је што раде његови потчињени али их није спречио. А посебан „правни бисер“ је закључак да је починио још једно дело ратног злочина тако што је једног заробљеника ошамарио а другог ударио ногом по лицу, од чега му је потекла крв из носа. Иако се не наводе било какве повреде, ови ударци су оквалификовани као још једно дело ратног злочина против ратних заробљеника „тешко“ даљњих пет година затвора.
Све да су се ови ударци десили, поставља се питање да ли се у таквим радњама стичу обележја кривичног дела ратног злочина? Ово је, по мом мишљењу, чисто карикирање ратног злочина као једног од најтежих кривичних дела.
Суд га је прогласио кривим и за догађај у Глини од 26. јула из исте године. Према утврђењу суда, КД је крив што је командовао удруженим снагама „агресорских припадника српских паравојних јединица протуставне творевине ‘САО Крајине’ као и ЈНА“ тако што је „израдио план напада на полицијску станицу у Глини, те приградско насеље Јукинац и село Г. Видушевац, с циљем њиховог заузимања…“ а у акцији су: освојена полицијска станица без људских жртава; у Јукинцу, којег је бранило 30 полицајаца, оштећене су 24 куће, један цивил, који је за време пуцњаве прелазио цесту, и један немачки новинар, који је, упркос упозорењима хрватског колеге, колима јурио у унакрсну ватру, смртно су погођени хицима из ватреног оружја са противничке стране, док је један цивил рањен од гелера гранате, које је такође дошла са супротне стране; у селу Г. Видушевац, где се налазило од 25 до 30 хрв. Гардиста и полицајаца, топовским гранатама оштећене су школа, у којој је било „нешто“ гардиста, те оближња црква и две куће; становништво је тог и наредног дана напустило Јукинац док су Г. Видушевац почели напуштати. И ово дело је квалификовано као ратни злочин над цивилним становништвом, „тешко“ осам година затвора.
Све да се догађај десио како је описан у диспозитиву пресуде, поставља се питање може ли се оваква инкриминација подвести под ратни злочин? Може, ако се пође од премисе, као што и чини сплитски суд у овом случају, да све што уради „агресорска страна“ улази у сферу ратних злочина.
Оваква инкриминација би се, и по опису из пресуде, могла оквалификовати као оружана побуна, на што упућују и на десетине проведених доказа. Међтуим, оваква квалификација је избегнута пошто је дело оружане побуне под амнестијом.
Сигуран сам да ће одбрана уложити жалбу на ову пресуду. Скоро сам сигуран и да ће ВС РХ, уз све резерве које има према хрватском правосуђу, укинути ову пресуду. Ако не због КД, оно због бламаже коју ће, широм света у стручним круговима, изазвати ова пресуда
Саво Штрбац
* Документационо информативни центар „Веритас“
Политика, 9.јануар 2018, штампано издање
