Uskoro ćemo obeležavati 29. godišnjicu stradanja krajiških Srba u agresiji hrvatske vojske na zapadne delove Republike Srpske Krajine (RSK), poznatu pod kodnim nazivom “Oluja“. Po 29 put će mo ponavljati da su četvrtog avgusta 1995. oružane snage RH, uz odobrenje SAD i podršku NATO-a, i u sadejstvu sa snagama HVO i Armije BiH, sa višestruko brojnijim snagama izvršile agresiju na SAO Krajinu, uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UN-a i da su predstavnici RSK dan ranije u Ženevi prihvatili predlog međunarodne zajednice o mirnom rešenju sukoba na osnovama “Plana Z-4”.
Spominjaćemo da je preko 220.000 Krajišnika sa područja zapadne Krajine, poučeni “istorijskim iskustvom”, krenulo u dotad najveću srpsku seobu, na istok braći po veri i naciji i da je agresor, i kad je prestao svaki otpor krajiške vojske, ubijao ljude koji nisu hteli ili mogli sa svojih vekovnih imanja, ali i one u izbegličkim kolonama i do Une i preko Une. Na parastosima širom sveta pominjaćemo imena više od 1.900 krajiških žrtava iz te agresije, među kojima je 65 procenata civila i 30 procenata žena, uglavnom starije dobi. Prisećaćemo se slika opustošenih, opljačkanih pa porušenih i zapaljenih predela severne Dalmacije, Like, Korduna i Banije, koji i danas zjape zapušteni i pusti.
Ponovo ćemo jadikovati da za zločine nad Krajišnicima u “Oluji” skoro niko nije krivično odgovarao ni pred domaćim ni pred međunarodnim sudovima. Upravo mi je i namera da uoči 29. godišnjice pogroma i progona Krajišnika sa njihovih “vekovnih ognjišta” potsetim kakvi su i protiv koga vođeni ili se još vode procesi za zločine počinjene u ovoj agresiji.
Od nekoliko do sada procesuiranih pripadnika sopstvenih oružanih snaga za ratne zločine nad Krajišnicima iz vremena “Oluje”, hrvatski sudovi su pravosnažno osudili samo dve osobe: etničkog Albanca Božu Bačelića (slučaj “Prukljan i Mandići”), i etničkog Srbina Rajka Kričkovića (slučaj “Kijani”).
I sud BiH sudio je i osudio jednog pripadnika 5. MK A BiH, Šefika Alića, za ratni zločin nad četvoricom pripadnika SVK, koje je po zarobljavanju na “Suvoj međi” na teritoriju tadašnje RSK, uz njegovu saglasnost, ubio mudžahedin iz sastava iste jedinice.
Krivično vanpretresno veće Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu 3. juna 2022. potvrdilo je optužnicu Tužilaštva za ratne zločine zbog granatiranja izbegličkih kolona krajiških Srba 7. i 8. avgusta 1995, na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti, podignute protiv četvorice visokih hrvatskih oficira i pilota zbog izvršenja krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu. Međutim, nakon održana dva pripremna ročišta u oktobru i novembru i jednog za glavni pretres u decembru 2022. pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, proces je zastao “dok se predhodno ne utvrdi da li su optuženima pozivi za ta ročišta uručeni ili im je pokušana dostava istih”, iako je Hrvatska na sajtu vlade objavila saopštenje da ne priznaje optužnicu i da neće postupati po zamolnici iz Srbije!?
Ako ne možemo uticati na organe gonjenja u RH da procesuiraju u većem broju pripadnike sopstvenih oružanih snaga za zločine nad Srbima u akciji “Oluja”, mogli bi (i morali bi) nastaviti “umirovljeni” postupak protiv hrvatskih pilota. Činjenice da predmet miruje već godinu i po dana, a da sudije koje su (bi) po zakonu trebale odlučiti o predlogu za suđenje u odsustvu i dalje obavljaju sudijske funkcije, potkrepljuju sumnju da postupajuće sudije samo izvršavuju nalog onoga koji ih i štiti.
Krajišnici veoma cene i poštuju održavanje Dana sećanje na žrtve “Oluje” koji se, počev od 2015, svakog 4. avgusta obeležava u organizaciji vlada Republike Srbije i Republike Srpske uz učešće SPC, ali bi ga još više cenili i poštovali kada bi tu manifestaciju pratilo i procesuiranje raznoraznih krivičnih dela nad civilima u toj akciji i posle nje, uključujući i zločin na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti, za što Srbija ima sve potrebne pravne alate.
Za zločine nad Srbima u “Oluji” sudilo se i trojici hrvatskih generala pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Pretresno veće je jednoglasno zaključilo da su dvojica (Ante Gotovina i Mladen Markač) od trojice optuženih generala bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, čija je zajednička svrha bila trajno uklanjanje srpskih civila iz Krajine silom ili pretnjom silom, i osudilo ih na dugogodišnje kazne zatvora, ali je Žalbeno veće, tesnom većinom, poništilo prvostepenu presudu i oslobodilo optužene generale po svim tačkama optužbe. Iako je bilo nezadovoljno drugostepenom presudom, haško tužilaštvo, u zakonskom roku od godine dana, uprkos obećanjima da će to učiniti, nije uložilo reviziju, pa se ta presuda više ne može menjati.
Vlada Srbije je 4. januara 2010, kao odgovor na tužbu Hrvatske, Međunarodnom sudu pravde (MSP) podnela kontratužbu protiv Hrvatske sa predlogom da sud utvrdi da je RH za vreme i posle operacije “Oluja”, u nameri da uništi etničke Srbe koji su živeli u regiji Krajina (u UNPA-zonama “Sever” i “Jug”), ubijanjem pripadnika te grupe, uzrokovanjem teških fizičkih i mentalnih povreda pripadnicima te grupe i namerno ih podvrgavajuči takvim životnim uslovima koji dovode do njihovog uništenja, prekršila obaveze iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.
MSP je kroz obrazloženje svoje presude iz februara 2015 operaciju “Oluja” kvalifikovao kao akciju etničkog čišćenja – Hrvati su hteli srpsku teritoriju bez Srba očekujući da oni sami odu, a ne da ih “unište u celosti ili delimično”. A da bi ih naterali da napuste svoja vekovna ognjišta, granatirali su njihove gradove i izbegličke kolone, ubijali i fizički i psihički zlostavljali zaostale civile i vojnike i sprečavali im povratak, ali ni to sve skupa, po oceni suda, nije doseglo nivo genocida (nedostaje “genocidna namera”).
Jedini pravni lek protiv presude MSP je revizija presude, koja se može tražiti samo ako se otkrije takva činjenica koja bi mogla biti odlučujuća a koja prilikom izricanja presude nije bila poznata sudu niti spornoj strani koja reviziju traži, pod uslovom da nepoznavanje ove činjenice nije posledica nemarnosti, te da se zahtev za reviziju podnese u roku od šest meseci po otkriću nove činjenice i da nije istekao rok od deset godina od dana donošenja presude. Pošto je presuda MSP-a donesena 3. februara 2015, apsolutni rok zastare za reviziju ističe 3. februara 2025.
Krajišnici okupljeni oko “Veritasa” smatraju da bi Srbija kao stranka u postupku trebala aktivirati Pravni tim koji je već radio na ovom predmetu i da što pre počne sa pripremama za podnošenje zahteva za reviziju, koji bi se mogao zasnivati na sledećim činjenicama: nekoliko stotina ekshumiranih i identifikovanih leševa iz vremena “Oluje”, više desetina presuda domaćih i međunarodnih sudova o naknadama štete kao posledicama raznih zločina nad Krajišnicima počinjenih u ovoj akciji; sve gori položaj preostalih Srba, čiji broj se drastično smanjuje i zbog pohrvaćenja i pokatoličenja; velik broj diskriminirajućih propisa koji sprečavaju ili otežavaju povratak Srba; pokušaji oživljavanja hrvatske pravoslavne crkve iz vremena NDH; revizija događaja iz Drugog svetskog rata, posebno u vezi sa zločinima počinjenim u ustaškom logoru “Jasenovac” (sve pomenuto traje u kontinuitetu); ponovno vraćanje kulta ličnosti ustaških vođa i ustaških simbola u svakodnevni javni prostor, uključujući Sabor i Vladu, nedavno ultimativno izbacivanje legalno izabranih predstavnika srpske manjine iz svih struktura vlasti…
Očekujemo da bi sve navedene činjenice, protumačene u okolnostima novih globalnih geopolitičkih kretanja, uključijući i ratove u Ukrajini i Gazi, mogli uveriti MSP da je planiranjem i izvođenjem akcije “Oluja” prava namera Hrvatske u to vreme bila “konačno rešenje” srpskog pitanja u Hrvatskoj dogovorenog još 4. juna 1941. u Zagrebu između predstavnika NDH i Nemačke, što je podrazumevalo barem i delimično fizičko i biološko uništenje Srba, a što se nesporno uklapa u definiciju genocida iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.
Podnošenjem zahteva za reviziju presude MSP-a i otvaranjem “zaključanog” predmeta “Petrovačka cesta” pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, Republika Srbija bi pokazala kako u praksi funkcioniše Deklaracija Svesrpskog sabora od 8. juna 2024. godine.
Savo Štrbac
Objavljeno u štampanom izdanju dnevnika „Politika“, 11. juna 2024. godine
