Хрватски званичници, намерно или ненамерно, изједначавају надлежност за тражење несталих и прављење спискова несталих
Неколико дана уочи посете српског шефа дипломатије Ивице Дачића Загребу, шефица хрватске дипломатије Весна Пусић најавила је да ће два суседа коначно решити питање несталих. Не знам колико ће јучерашњи Дачићеви разговори томе бити од помоћи, али Пусићева је тада констатовала да „има, заправо, релативно мало, око 200 несталих са српске стране. Сви нестали су ’наши’ нестали, с тим што су неки етнички Хрвати из Хрватске, а неки етнички Срби из Хрватске. Они су исто наша одговорност и наш је интерес да се њихова судбина расветли.”
Полемику о несталима подстакла је изјава српског премијера Александра Вучића, после састанка са новоизабраном хрватском председницом Колиндом Грабар Китаровић на дан њене инаугурације, да на списковима несталих има више Срба него Хрвата. Неколико дана касније огласили су се и председници владиних комисија за нестале особе Хрватске и Србије.
Председник хрватске комисије Иван Грујић тврди да је „у овом тренутку евидентирано 1.600 несталих особа држављана и грађана Републике Хрватске. Од тога 930 особа је претежно хрватске националности, а 670 српске националности”, додавши да се на тај попис, може додати и 200 особа са „србијанским” држављанством које су нестале на „нашем територију”.
Председник српске комисије Вељко Одаловић одговара: „Заборављају да смо им ми 18. децембра 2013. дали списак са именима 742 Србина, чији су нестанак у Хрватској њихове породице пријавиле нама, Црвеном крсту Србије или неком од удружења, а нису били у евиденцији МКЦК. Такође, међу поменутим особама чија се судбина зна – 404 лица, највише је Срба, тако да се број несталих грађана српске националности на територији Хрватске пење на 1.868 особа.”
До сада су се Србија и Хрватска спориле око броја несталих, што је дошло до изражаја и пред Међународним судом правде по узајамним тужбама за геноцид. А од инаугурације нове председнице Хрватске имамо и нови државни неспоразум о надлежности (бризи) над несталим Србима. Чија су брига нестали Срби на подручју Хрватске и бивше РСК?
По Споразуму о сарадњи и тражењу несталих лица, којег су у Дејтону 17. новембра 1995. потписали савезни министар за иностране послове СРЈ Милан Милутиновић и министар вањских послова РХ Мате Гранић, те Протокола о сарадњи комисија две владе, потписаног 17. априла 1996. у Загребу, бригу о несталим и заробљеним Србима из бивше РСК преузела је Комисија СРЈ, односно, касније Комисија Владе Србије за нестала лица.
Колико је мени познато, поменути споразум и протокол нико није ни мењао ни ставио ван снаге, па изјаве хрватских званичника да се „надлежност за тражење несталих особа одређује према држављанству/грађанству нестале особе”, те да је „процес тражења хрватских грађана српске националности, несталих од 1991. до 1995, у надлежности Републике Хрватске,” не само да нису тачне него су и парадоксалне и циничне.
Потпуно збуњујуће делује и број од „200 србијанских потраживања” који се може додати попису несталих. Чему га год додали, мења Грујићеву статистику и увелико одступа од Одаловићеве изјаве. Међутим, тај број потврђује чињеницу на коју одавно указујемо: у Хрватској се деведесетих прошлог века водио грађански рат у којем су гинули претежно домицилни Срби.
Хрватски званичници, намерно или ненамерно, изједначују надлежност за тражење несталих и прављење спискова несталих. Наиме, на простору бивше СФРЈ надлежност за тражење несталих у ратовима деведесетих води се првенствено по војној и националној припадности, што је и логично и животно у грађанским ратовима какви су били „ови наши”. То доказују и владине комисије и удружења породица несталих које имају све стране које су биле у сукобу. Прављење спискова несталих за одређено подручје, односно, данашње државе, чисто је техничко питање.
Информационо-документациони центар ,,Веритас”
