Hrvatska je veoma aktivna u pružanju pomoći ukrajinskim vlastima u procesuiranju ratnih zločina, prenoseći ukrajinskim tužiocima svoj „model” procesuiranja ratnih zločina iz rata devedesetih, kojeg razvijaju i usavršavaju više od 30 godina
Početkom oktobra ove godine Parlament Jermenije ratifikovao je Rimski statut, ugovor kojim je uspostavljen Međunarodni krivični sud (MKS), preneli su skoro svi mediji u svetu, i podsetili da je taj sud početkom godine podigao optužnicu protiv ruskog predsednika Vladimira Putina zbog navodnih ratnih zločina u vezi sa deportacijom dece iz Ukrajine i najavili da će ova ratifikacija verovatno dovesti do pogoršanja odnosa Jermenije i Rusije, koja je nastojanje Jerevana da se pridruži MKS ocenila „neprijateljskim korakom”.
Ova vest je podsetila i na onu iz marta, koju su takođe preneli svi mediji u svetu, da su sudije MKS izdale naloge za hapšenje Vladimira Putina i Marije Lvove-Belove na osnovu optužnice koja ih tereti za ratne zločine – deportaciju ukrajinske dece u Rusiju. Po objavi ove vesti, neki hrvatski mediji „pohvalili” su se da je optužnicu protiv ruskog lidera Vladimira Putina pripremio bivši hrvatski glavni državni tužilac Mladen Bajić, tu informaciju su preneli i ostali mediji u regionu.
O Mladenu Bajiću (1950) više puta sam pisao i na ovim stranicama (tekstovi: „Hrvatski ratni zviždači”, 17. septembra 2022, „Kako je ugušena izmišljena pobuna ’srbočetnika’ sa splitskog područja”, 29. decembra 2022), čiji rad sam pratio kroz mnogobrojne krivične predmete još dok je bio zamenik vojnog tužioca u Splitu (1992–1996), a posebno dok je bio na funkciji glavnog državnog tužioca (2002–2014), odnosno njegovog zamenika (2015–2022), u kom vremenu je procesuirano više od 4.000 osoba za ratne zločine pred hrvatskim sudovima, od kojih su tek oko tri procenta pripadnici hrvatskih oružanih snaga, a sve ostalo pripadnici bivših JNA, SVK i nešto srpskih dobrovoljaca.
Sa funkcije zamenika glavnog državnog tužioca, Bajić se prošle godine, zajedno sa zamenicom županijskog državnog tužioca u Zagrebu Davorkom Čolak, pridružio Savetodavnoj grupi za ratne zločine u Ukrajini, koju su u maju takođe prošle godine uspostavile SAD, EU i UK, koja Ukrajincima stoji na raspolaganju u njihovim istraživanjima i procesuiranjima, a kojom rukovodi Klint Vilijamson, bivši američki ambasador za ratne zločine.
„Hrvatska je jedina zemlja EU koja ima iskustvo s ratnim zločinima na svojoj teritoriji. Kancelarija glavnog tužioca u Hrvatskoj ima golemo iskustvo u procesuiranju ratnih zločina. Istraživali ste taj kriminal i napravili najbolju organizaciju da biste ga rešavali”, rekao je Vilijamson prilikom pozivanja Bajića u pomenutu grupu, dodajući da je njegov angažman, kao i angažman tužiteljke Čolak, odobrila glavna državna tužiteljka Zlata Hrvoj Šipek uz znanje i odobravanje vlade.
Dakle, ključni čovek koji stoji iza optužnice protiv Putina je ipak Amerikanac Džon Klint Vilijamson (1961), američki diplomata, advokat i prosvetni radnik, koji je služio na različitim višim pozicijama u Vladi SAD, UN u EU, koji je ostavio veliki trag i na našim prostorima.
Od 1994. do 2001. radio je kao tužilac u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu, sa koje funkcije je nadgledao istrage i terenske operacije na Balkanu, sastavljao optužnice i procesuirao slučajeve na suđenjima. Među predmetima koje je vodio bili su oni protiv Slobodana Miloševića i Željka Ražnatovića Arkana, kao i slučajevi koji su proizašli iz napada JNA na Vukovar i Dubrovnik, a planirao je i nadgledao hapšenje Slavka Dokmanovića od strane snaga UN u istočnoj Slavoniji. Od kraja 2001. do 2002. radio je u Odeljenju za mirovne operacije UN kao direktor Odeljenja za pravosuđe u Misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK).
U oktobru 2011. godine imenovan je za specijalnog tužioca EU, na istraživanju navoda o ratnim zločinima koje su počinili kosovski Albanci tokom i nakon rata na Kosovu 1999. Najistaknutije optužbe su se odnosile na navode da su pojedinci povezani sa OVK ubijali srpske zatvorenike u svrhu uzimanja i trgovine njihovim organima. Kao specijalni tužilac, on je bio na čelu multinacionalne Specijalne istražne grupe EU (SITF), koja je odgovorna za sprovođenje ove istrage i pokretanje bilo kakvog krivičnog gonjenja koji je opravdan. U Briselu je u julu 2014. objavio istražne nalaze SITF-a ukazavši da „pojedini visoki zvaničnici bivše OVK snose odgovornost za kampanju progona koja je bila usmerena na etničke Srbe, Rome i druge manjinske populacije na Kosovu i na sugrađane kosovske Albance koje su označili kao političke protivnike”.
Vilijamson je u februaru za Gruzijski servis Glas Amerike nadugo i naširoko govorio o istragama i procesuiranju ratnih zločina u rusko-ukrajinskom sukobu, ne samo onih koje su počinili Rusi već i Ukrajinci – te objašnjavao mogućnosti za osnivanje međunarodnih sudova koji bi zločine kažnjavali.
Rekao je, između ostalog, da primarna odgovornost za istragu i konačno procesuiranje ovih zločina leži na kancelariji glavnog tužioca u Ukrajini, koja je do tada identifikovala približno 66.000 zločina koje potencijalno istražuje, a grupa na čijem je čelu pruža im savete i pomoć, pokušavajući im obezbediti „stručnost ljudi koji su to radili u drugim situacijama, bilo na međunarodnim sudovima bilo u domaćim jurisdikcijama”.
Govorio je i da je MKS aktivno uključen u istrage o ratnim zločinima u Ukrajini i da ima nadležnost za to pošto ga je Ukrajina pozvala i da su zapravo njegovi istražioci uključeni u istrage „proizašle iz invazije i okupacije teritorija u Donjecku i Lugansku 2014, te na Krimu”, pojašnjavajući da će Tribunal moći preuzeti jedan mali broj predmeta, dok će se više od 99 odsto morati rešavati u nacionalnom sistemu i biće odgovornost ukrajinskih vlasti.
Izneo je i stav da postoje uverljivi pravni i politički argumenti za osnivanje posebnog međunarodnog tribunala za Ukrajinu, ali i rezervu („kada imate dve stalne članice SB, Kinu i Rusiju, koje se protive”) da se to može implementirati preko UN-a, pojasnivši da bi to bilo moguće učiniti „kroz koaliciju zainteresovanih država”, povlačeći paralelu sa Specijalnim sudom za ratne zločine na Kosovu.
A na pitanje: „Koliko mislite da je realistično da će visoki zvaničnici Rusije, uključujući i predsednika te zemlje, odgovarati za ratne zločine počinjene u Ukrajini, odgovorio je: „Mislim da je kratkoročno vrlo malo verovatno da ćemo videti Vladimira Putina, ministre ruske vlade, najviše generale ruske vojske, na optuženičkoj klupi i na sudu”, dodajući da će, s obzirom na to da kršenja međunarodnog humanitarnog prava ne zastarevaju, i samo procesuiranje i raspisivanje međunarodnih poternica „sigurno ograničiti njihov način života, neće im dozvoliti da se uključe na svetsku pozornicu na način na koji su to možda ranije činili i uvek bi morali brinuti o tome da li će biti uhapšeni”.
Sve što je govorio Vilijamson u februaru, u avgustu je potvrdio i američki sekretar za pravosuđe Merik Garland, izjavom da „američki Sekretarijat za pravosuđe Ukrajini pruža znatnu pomoć: pravne stručnjake obučava o krivičnom gonjenju, te asistira u razvoju i upravljanju sistemom koji u evidenciji ima više od 90.000 osumnjičenih za zločine” te da su SAD u julu imenovale tužioca koji će u Hagu pomagati u procesuiranju ruskih lidera za „zločine agresije”.
Hrvatska je takođe veoma aktivna u pružanju pomoći ukrajinskim vlastima u procesuiranju ratnih zločina, između ostalog prenoseći ukrajinskim tužiocima svoj „model” procesuiranja ratnih zločina iz rata devedesetih, kojeg razvijaju i usavršavaju više od 30 godina, koji se u ostvarivanju planiranog cilja (etnički čisti prostori), u praksi pokazao mnogo efikasniji od pušaka i tenkova. Po svemu što je rečeno i učinjeno do sada, ispada da su događaji na Balkanu devedesetih dobro isplanirana uvertira u rusko-ukrajinski sukob sa mnogostruko težim posledicama.
Politika, 13.10.2023, internetsko izdanje
Povezani tekstovi
