Politika, 14.07.2026, Suđenja pilotima: rat još traje u sudnicama

Piše: Savo Štrbac

Teško je poverovati u slučajnosti kada se u razmaku od samo dvadeset i četiri časa na dva različita kraja nekadašnje zajedničke države pokrenu ili zaustave točkovi pravosuđa za događaje koji su deo istog tragičnog ratnog mozaika. Najpre je 7. jula 2026. godine pred Županijskim sudom u Zagrebu, nakon skoro trideset i pet godina tavorenja u fiokama, započelo iznošenje dokaznih predloga u procesu protiv generala JNA Ljubomira Bajića i još petorice oficira zbog raketiranja Banskog dvora u oktobru 1991. godine. Već sutradan, 8. jula, pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, trebalo je da se nastavi suđenje četvorici hrvatskih pilota za hladnokrvno i nekažnjeno raketiranje srpske izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti u avgustu 1995. godine. Ročište u Beogradu je odloženo za septembar zbog nedolaska svedoka i komplikovanih procedura saslušanja putem video-veze, dok se zagrebačko suđenje suočilo sa gotovo identičnim preprekama odbrane koja insistira na neposrednom saslušanju ljudi koji decenijama žive u Srbiji.

Ovaj tempirani kalendarski sudar dva velika pravosudna procesa nije puka koincidencija, već duboka simbolika regionalne političke i pravne realnosti. Ona ogoljuje sve sličnosti i duboke, suštinske razlike između dva postupka koja, svaki na svoj način, pokušavaju da ispišu konačnu istorijsku presudu o karakteru rata iz devedesetih.

Ako analiziramo formu ova dva postupka, sličnosti su uočljive na prvi pogled. Pre svega, oba suđenja se vode u odsustvu optuženih. General Bajić i njegovi saborci nedostupni su Zagrebu i nalaze se u Srbiji, baš kao što su hrvatski piloti (Mikac, Radulj, Jelenić i Borović) potpuno zaštićeni unutar hrvatskog državnog i pravnog sistema, koji odbija čak i da im uruči optužnice iz Beograda. I jedan i drugi proces pate od hroničnog zakašnjenja: Zagreb pokreće suđenje za Banski dvor nakon tri i po decenije, dok Srbija pokušava da procesuira Petrovačku cestu trideset godina posle počinjenog zločina, nakon što je Međunarodni krivični tribunal u Hagu sramno zaobišao ovaj slučaj u svojim optužnicama protiv hrvatskih generala.

Druga zajednička crta jeste ozbiljan procesni problem sa svedocima, koji je paralisao oba suda početkom ovog jula. Izvođenje dokaza preko video-linkova, zamolbena pisma, činjenica da ključni svedoci optužbe iz Zagreba danas žive u Srbiji, a preživeli srpski mučenici sa Petrovačke i Prijedorske ceste u Srbiji, Bosni i Hercegovini ili rasejani širom sveta, pretvaraju ova suđenja u teške pravne bitke u kojima vreme postaje najveći neprijatelj istine. Ipak, ovde se svaka formalna sličnost završava, a na scenu stupaju suštinske, duboke razlike u motivima, prirodi i karakteru ovih zločina.

Ključna razlika leži u samoj prirodi objekata i političko-pravnom statusu ljudi koji su bili mete napada. U slučaju „Banski dvori”, meta je bila zgrada u kojoj su se u tom trenutku zajedno našli predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, ali i predsednik Predsedništva SFRJ Stjepan Mesić i savezni premijer (predsednik SIV-a) Ante Marković. Iz ugla međunarodnog prava i tadašnjeg ustavnog poretka međunarodno priznate države SFRJ, u kojoj je JNA bila jedina legalna vojna sila, Banski dvor je za vojsku predstavljao komandni centar oružane pobune koju je predvodio Tuđman. Specifičan paradoks leži u tome što su se sa njim za stolom nalazili upravo čelnici savezne države, koja formalno još uvek nije bila razbijena (Hrvatska je odluku o potpunom raskidu državno-pravnih veza donela tek sutradan, 8. oktobra 1991). Kao što je i sam general Bajić javno isticao, on je delovao u skladu sa vojnom zakletvom i ovlašćenjima, braneći kasarne i vojnike pod brutalnom blokadom. Napad je izveden na vojno-političko sedište unutar sukoba koji tada još uvek nije imao međunarodni karakter. Kontekst je, dakle, čisto vojno-strateški.

Sa druge strane, Petrovačka i Prijedorska cesta 7. i 8. avgusta 1995. godine nisu bile nikakve vojne baze niti komandni centri. To su bili javni putevi na teritoriji druge, susedne suverene države (Bosne i Hercegovine) na kojima se nalazila kilometarska, spora, iscrpljena kolona prognanih civila iz Like, Korduna, Banije i Severne Dalmacije. Napasti iz niskog leta avionima „mig-21”, po potpuno vedrom danu, traktore, putničke automobile, kamione prepune dece, žena i staraca – to nije vojna operacija. To je čist, nepatvoreni ratni zločin protiv civilnog stanovništva i završni akt etničkog čišćenja. Piloti Hrvatskog ratnog vazduhoplovstva su jasno videli svoje mete. Svedočenje doktora Milovana Kerkeza, koji je u bolnici u Bosanskom Petrovcu primao obezglavljena tela dece i na desetine osakaćenih ljudi, zauvek briše svaku mogućnost da se ovaj kukavički čin opravda „kolateralnom štetom”.

Ne treba zaboraviti ni političku dimenziju koja prati oba slučaja. Kao neko ko, direktno ili indirektno, prati svako ročište u oba predmeta, upoznat sam sa kuloarskim informacijama i neformalnim ponudama koje su kružile u regionalnim pravosudnim krugovima tokom 2024. godine. Hrvatska strana je pokušala da izvrši svojevrsnu „trgovinu optužnicama” – nuđeno je neformalno odustajanje Zagreba od gonjenja generala Bajića i grupe oko Banskog dvora, pod uslovom da Srbija trajno povuče optužnicu i prekine suđenje hrvatskim pilotima za Petrovačku cestu.

Činjenica da je suđenje u Zagrebu ipak otvoreno 7. jula jasno pokazuje da ta trgovina nije uspela, ali nam isto tako otkriva da hrvatsko pravosuđe slučaj „Banski dvori” koristi kao političku monetu za potkusurivanje i sredstvo za pravljenje veštačke simetrije krivice. Njima proces protiv pilota JNA treba kako bi u javnosti ublažili teret i sramnu činjenicu da pred beogradskim sudom konačno izlaze na videlo imena njihovih „heroja” koji su sejali smrt po srpskoj deci na cesti spasa.

Presude u oba ova predmeta, kada i ako budu donete, imaće pre svega reputacionu, istorijsku i moralnu težinu, s obzirom na to da izvršenje zatvorskih kazni u dogledno vreme nije realno očekivati zbog potpunog odsustva saradnje. Zagreb će svojom presudom pokušati da zapečati narativ o „srpskoj agresiji” od samog početka rata. Srbija, sa druge strane, ima istorijsku dužnost da kroz proces za Petrovačku cestu, čija se prvostepena presuda opravdano očekuje do kraja ove godine, konačno stavi zvanični sudski pečat na najstrašniji zločin „Oluje”.

Sinhronizacija ovih suđenja početkom jula podseća nas da rat na papiru i u sudnicama i dalje traje. Pravosuđe može odlagati ročišta i kalkulisati datumima, ali u knjizi istine ostaje zapisano: postoji večna razlika između gađanja državnih institucija pobunjenih vođa i raketiranja šestogodišnjeg Jovice Drče, devetogodišnjeg Žarka Rajića i njegove dve godine starije sestre Nevenke (11), trinaestogodišnjeg Darka Vukovića i dvadesetogodišnje Mirjane Dubajić i njene nerođene bebe na Petrovačkoj cesti. To je razlika koju ni trideset i pet godina pravosudnog taktiziranja ne može da izbriše.

Politika, 14.07.2026, štampano izdanje