D.I.C. Veritas

Вечерње новости, 07.03.2017., Саво Штрбац: Насиље хрватског правосуђа

Медији у Србији и Црној Гори објавили су недавно кратку вест да је црногорска полиција изручила Хрватској Миодрага Јовића (48) из Глине, за којим је расписана потерница НЦБ Интерпол Загреб

МЕДИЈИ у Србији и Црној Гори објавили су недавно кратку вест да је црногорска полиција изручила Хрватској Миодрага Јовића (48) из Глине, за којим је расписана потерница НЦБ Интерпол Загреб, по којој је и ухапшен 29. новембра прошле године у Тивту. Потражује се ради привођења на издржавање казне затвора у трајању од 15 година, која му је изречена због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва. Након хапшења, судија за истрагу Вишег суда у Подгорици је за Јовића одредио екстрадициони притвор у којем је био до изручења.

Savo Štrbac: Nasilje hrvatskog pravosuđa, Večernje novosti 7.3.2017.

Тој вести хрватски медији додају да је пресуда изречена 30. маја 2006. у Жупанијском суду у Сиску, према којој је Јовић с Миланом Станојевићем, у Горњем Таборишту 3. септембра 1991. убио Иванку Медвед и ранио њеног супруга Бранка само зато што су били Хрвати. У образложењу пресуде стоји и да је преживели Бранко на суду сведочио да је кобног дана најпре угледао Јовића, а затим и Станојевића, да им је рекао “добар дан”, али да му нису одговорили, већ да су одмах запуцали. Испричао је и да је мало старији од оптужених, али да је с њима ишао у школу и да никада нису били у сукобу.

С друге стране Јовић, његови рођаци, пријатељи и саборци тврде да ни он ни Станојевић нису починили злочин за који су осуђени. На претходном суђењу хрватски суд је ипак безрезервну веру поклонио оштећеном Бранку. А када су неки мештани питали Бранка зашто их терети кад и он зна да у то време нису ни били у селу, одговорио је: “Баш ме брига”. Станојевић већ лежи у затвору од августа 2005. када је ухапшен у Немачкој, а потом изручен Хрватској. Будући да је Јовићу суђено у одсуству, има право на поновљено суђење које ће и искористити.

Јовић је од изгона из Хрватске августа 1995. са супругом и сином живео у Тивту, где је имао и своју клесарску радњу у којој је и ухапшен. Иначе је апатрид – није добио држављанство Црне Горе, а и Република Србија га је одбила управо због тога што је пред хрватским судом осуђен за ратни злочин.

Три недеље раније, британска полиција изручила је хрватској М. М. из Белог Манастира, за којим је такође потерницу расписао загребачки Интерпол и по којој је ухапшен 7. јуна 2015. у Лондону. Потражује се ради привођења на суђење с обзиром на то да је ЖДО у Осијеку у априлу 2003. против њега (и још 56 особа) подигао оптужницу због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва. М. М. је до изручења са прекидима провео у затвору око шест месеци.

М. М. се терети да је као припадник милиције СУП-а Бели Манастир у августу и септембру 1991. године лишавао слободе становнике Барање несрпске народности, а затим их сам или заједно са другим милиционерима физички малтретирао, међу којима Јована Наранџу, Стипу Бенка и Фрању Јоха. Од 2002. живео је у Великој Британији, где се и оженио, добио сина и стекао држављанство. Ухапшен је у полицијској станици у коју је сам дошао да се распита за услове одласка у посету мајци у родну Барању.

Његово изручење медији нису ни забележили, а по његовој изричитој молби, ни “Веритас” се тим поводом није огласио. Након што су га медији означили као ратног злочинца, за њега и његову породицу, супругу и сина у Лондону настаје пакао. Ужасна понижења доживљавају најпре од комшија са којим су до тада били у добрим односима. Ишло се толико далеко да га је једна комшиница пријавила полицији да ју је покушао обљубити, што је било довољно да му суд условну слободу замени казном затвора.

Иначе, обојици је заједничко то што су по националности Срби и што су у рату деведесетих били припадници српске војске, односно полиције. Њихови браниоци у земљама хапшења били су уверени да су невини и здушно су покушавали да спрече њихову екстрадицију у Хрватску. И један и други су по изручењу ангажовали браниоце из редова хрватских адвоката, што значи да ће их сами и плаћати, а то није нимало јефтино.

Искуство нас учи да ће до нове пресуде Јовићу, односно до прве М. М. проћи барем пола године, а то време ће, пошто су третирани као “бегунци”, провести у истражном затвору. Из искуства знамо и да ће хрватско правосуђе, у недостатку доказа за њихову кривицу, прибећи јефтином трику – тужиоци ће преквалификовати ратни злочин у оружану побуну. Како је ово дело под амнестијом, суд против њих по службеној дужности обуставља поступак или одбија оптужбу. Таквим маневром, иако неосновано оптужени, немају право на обештећење за време проведено у затворима ни у земљама хапшења, ни у Хрватској. И ником ништа – појео вук магарца.

То што су они и чланови њихових породица чином хапшења, екстрадицијом, суђењем (а све је пропраћено медијским линчом) обележени за сва времена, па самим тим и оклеветани, увређени, осиромашени, а често и психички и физички оболели, као да никоме није важно.

 

Саво Штрбац, Истраживачко-документациони центар “Веритас”

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.