Knjiga „Srbocid hrvatske države 1941–1945“
Vladimir Umeljić se bavi užasima koje je pretrpeo srpski narod na području NDH
U Biblioteci grada Beograda predstavljena je knjiga „Srbocid hrvatske države 1941–1945“ Vladimira Umeljića, u izdanju novosadskog „Prometeja“, a u razgovoru su pored autora učestvovali i izdavač Zoran Kolundžija i dr Sofija Božić, recenzent izdanja. Po rečima izdavača Zorana Kolundžije, ova knjiga zasnovana je isključivo na činjenicama, a predstavljena je 9. aprila, na dan kada se obeležava godišnjica stvaranja Nezavisne Države Hrvatske.
– Doktor Vladimir Umeljić široj javnosti poznat je upravo po radovima o stradanju Srba u NDH, temi koja je, pored Kosovskog boja i srpske golgote prelaska preko Albanije u Velikom ratu, utkana u identitet našeg naroda. Iz autorovog interesovanja za temu genocida proistekla je i ova knjiga, koja se sastoji od tekstova objavljivanih tokom niza godina, različitim povodima, u raznim publikacijama i naučnoj periodici. U ovom delu dr Umeljić bavi se užasima koje je pretrpeo srpski narod na području NDH, uzrocima koji su do toga doveli, počiniocima i njihovim nalogodavcima. Pred čitaocem defiluju ličnosti kao što su Ante Pavelić, Alojzije Stepinac, Eugen Dido Kvaternik, Andrija Artuković, Maks Luburić i drugi. O genocidu nad Srbima u NDH postoji brojna naučna literatura, ali i pseudonaučna literatura, čiji je cilj da se zataška genocid, i to zamenom uloga zločinaca i žrtava – istakla je dr Sofija Božić, dodajući da se ta tendencija javila već posle Drugog svetskog rata i traje u kontinuitetu sve do naših dana.
– U Hrvatskoj se javljaju neki istoričari koji pišu o tome da genocid nad Srbima nikada nije počinjen i da su Srbi ti koji su počinili genocid nad Hrvatima. Najstrašnije od svega je to što se takve knjige predstavljaju u najvišim institucijama, iza kojih stoji sama Hrvatska. Tako je, na primer, Stjepan Lozo svoju knjigu predstavljao u Hrvatskom državnom arhivu, o njoj je govorio direktor Hrvatskog državnog arhiva, u prisustvu brojne oduševljene publike – objasnila je Sofija Božić i naglasila:
– Podstaknut svim tim lažima, dr Umeljić se upustio u razotkrivanje falsifikata i on se savesno bavi tim emotivno opterećujućim poslom (jer nije nimalo lako pažnju posvećivati zločinima, mučenju nevinih ljudi, među kojima je bilo i mnogo dece), a oslanjajući se na sve dostupne izvore, arhivsku građu, domaću i inostranu istoriografiju, sećanja preživelih. Knjiga doktora Umeljića problematizuje različite aspekte ovog fenomena, pre svega rasvetljujući ulogu i odgovornost rimokatoličke crkve u istrebljenju srpskog stanovništva, koja je nesporna za sve ozbiljne istraživače.
Ona je još dodala da se autor knjige vraća i u dalju prošlost, u 1054. godinu, kada je došlo do podele hrišćanske crkve na istočnu i zapadnu, što nije bila samo verska podela, već do sada neprevaziđen politički konflikt.
– Umeljić navodi i niz primera obračuna Vatikana sa oponentima tokom istorije. Tako da zločine počinjene u NDH posmatra kao vrhunac davno započetog procesa u onom delu Evrope pod suštinskim uticajem Vatikana. Moralnu i političku odgovornost Alojzija Stepinca dr Umeljić dokazuje na osnovu tri argumenta: on je podržao stvaranje ustaške države: nikada nije javno osudio masovne ustaške zločine, svojim autoritetom stajao je iza masovnog preveravanja pravoslavnih Srba – zaključila je dr Sofija Božić, napomenuvši i to da je dr Umeljić istoričar, ali i lekar, teolog i filozof, tako da ima interdisciplinarni pristup i da je kao takav tvorac kapitalne teorije definicionizma, po kojoj genocid ne počinje oružjem, već rečima, definicijom drugog kao nekog ko je opasan ili manje vredan. Tvorac je i novog termina – Srbocid, koji koristi i nemačka nauka. Po njenim rečima, jedan od nosećih tekstova ove knjige je i polemika sa stavovima nemačkog istoričara Aleksandera Korba, koji je kvazinaučnim metodama negirao projekat likvidacije srpskog naroda u NDH. Njegova teza bila je odbranjena i ocenjena najvišom ocenom na Humboltovom univerzitetu.
Kada je reč o Diani Budisavljević, dr Umeljić je zaključio da se njen rad mora visoko vrednovati, ali da ona jeste bila instrumentalizovana i stavljena u funkciju tog mračnog projekta iskorenjivanja srpskog naroda u NDH. Autor se nije upuštao u detaljnu analizu broja žrtava, ali je izneo razumnu pretpostavku da je u NDH stradalo na stotine hiljada Srba. Razmišljajući o poreklu takvog zla, dr Umeljić je došao do zaključka da razumnog objašnjenja za tako nešto nema, ali da je sama činjenica da ono postoji dovoljna opomena za budućnost.
Vladimir Umeljić do sada je objavio 12 obimnih studija na temu istraživanja genocida, sa težištem na Srbocidu od 1941. do 1945. godine. Ukazao je na to da treba da se krene korak dalje u priznavanju i širenju istine o najvećem stradanju Srba u istoriji. On je takođe posebno napomenuo da Narodna skupština Republike Srbije do sada nije uspela da donese Deklaraciju o srbocidu Hrvatske države (dr Umeljić smatra da nema ničeg nezavisnog u NDH), iako je srpskim parlamentarcima poklonjeno 250 primeraka ove knjige, na čijem se početku nalazi Deklaracija o srbocidu Hrvatske, koja treba da dođe i do Ujedinjenih nacija, i da bude prepoznata u međunarodnom pravu, kao i Holokaust. Pretpostavka za to je mogućnost dijaloga sa sadašnjom hrvatskom državom, jer je to naš dug prema nevinim žrtvama, ali i potomcima, da ne bi više dolazilo do novih tragedija u balkanskom „buretu baruta“.
Marina Vulićević
