Pre nekoliko dana došao sam u posed rešenja Županijskog suda u Zagrebu broj KV-Rz-1/2024 od 22. avgusta 2024. kojim je taj sud optuženom generalu JNA Vladi Trifunoviću (1938), rođenom u Rakelićima kod Prijedora, s poslednjim prebivalištem u Beogradu, posmrtno ukinuo pravosnažnu presudu Okružnog suda u Varaždinu iz marta 1993, kojom je u odsustvu bio osuđen na 15 godina zatvora zbog krivičnog dela ratnog zločina protiv civila.
Ova odluka je prošla ispod svih stručnih i medijskih radara, uključujući i zemlje njegovog rođenja, navodnog počinjenja dela i poslednjeg prebivališta.
General Vlado Trifunović je u septembru 1991. godine, kad je Tuđman naredio opšti napad na kasarne JNA, bio komandant Varaždinskog korpusa. U kasarni u Varaždinu bilo je 220 mladih vojnika koji su prošli ubrzanu obuku i 60 aktivnih oficira i podoficira. General je branio kasarnu sedam dana od mnogostruko brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, da bi sedmog dana blokade u pregovorima s hrvatskom stranom dogovorio da ostavi sva materijalno-tehnička sredstva, a zauzvrat da bezbedno u Srbiju odvede celokupno ljudstvo. Kao razloge za takav dogovor general je isticao mali broj ljudi, nedovoljnu obučenost mladih vojnika, izostanak obećane pomoći od pretpostavljene komande, iscrpljenost ljudstva u sedmodnevnim borbama (jedan poginuli i više ranjenih), neprijateljski raspoloženo okruženje, ucenjivanje oficira članovima porodica, udaljenost od srpskih teritorija…
Po postignutom dogovoru, general je u Srbiju doveo svih 280 ljudi, a ostavio je Hrvatima celokupno naoružanje: 74 tenka T-55 i 10 druge namene, 48 OT, 18 BOV, šest T 122 mm, 10 VBR, 18 H 155 mm i 12 152 mm, 180 T ispod 100 mm, više baterija od 60, 82 i 120 mm, oko 25.000 pušaka, stotine hiljada tona municije i eksploziva… Hrvati su se hvalili da su oružjem zatečenim u varaždinskim kasarnama sedam puta povećali svoju borbenu moć.
U Sloveniji i Hrvatskoj sudili su mu za ratni zločin, u Srbiji za izdaju. Slovenci su ga oslobodili, u Srbiji su mu sudili pet puta: najpre je dva puta oslobođen, pa jedanput osuđen na kaznu zatvora od 11 godina, koju mu je drugostepeni sud smanjio na sedam godina, zatim je pomilovan pa još jedanput u obnovljenom suđenju oslobođen.
Protiv generala Trifunovića, komandanta Varaždinskog korpusa u sastavu JNA, pukovnika Berislava Popova (1944), komandanta kasarne „Kalnički partizani” i potpukovnika Vladimira Davidovića (1949), komandanta kasarne „Jalkovečke žrtve”, nadležno tužilaštvo je u julu 1992. podiglo optužnicu tereteći ih da su tokom oružanog sukoba, između 15. i 22. septembra 1991. u Varaždinu, protivno odredbama Konvencije o zaštiti građanskih osoba za vreme rata, naređivali potčinjenim jedinicama nasumična borbena delovanja po civilnim objektima i civilima u gradu i obližnjim naseljima Nedeljanec i Nova Ves, u kojima je smrtno stradala jedna osoba, teško telesno ozleđena takođe jedna osoba te uništena i oštećena imovina u velikim razmerima, što nije bilo opravdano vojnim potrebama, što je okvalifikovano kao krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva.
Presudom od 16. marta 1993. Okružni sud u Varažinu svu trojicu optuženih proglasio je krivima za inkriminacije iz optužnice i u odsustvu ih osudio na kazne zatvora – Trifunovića i Popova na po 15, a Davidovića na 10 godina, što je potvrdio i Vrhovni sud RH 12. januara. 1994.
Županijski sud u Varaždinu u avgustu 2013, po zahtevu osuđenih, dopustio je obnovu postupka i naredio da se prekida izvršenje ranije izrečene pravosnažne presude. Nakon izmena u hrvatskom krivičnom zakonodavstvu, varaždinski sud oglasio se nenadležnim i predmet dostavio Županijskom sudu u Zagrebu, kao stvarno i mesno nadležnom za postupanje u ovom predmetu.
Županijski sud u Zagrebu u više navrata je pokušavao da sprovede raspravu, ali to nije bilo moguće zbog toga što optuženi nisu dolazili na ročišta. Početkom 2017, pre početka glavnog pretresa, Trifunović je preminuo pa je protiv njega postupak obustavljen. U decembru 2020. postupak je obustavljen i protiv Popova, takođe zbog smrti, dok je u martu 2021. u obnovljenom postupku, u nedostatku dokaza, Vladimir Davidović oslobođen optužbe.
Doznavši da je Davidović u obnovljenom postupku oslobođen, a da je zbog smrti obnova postupka protiv njenog oca obustavljena, ali da mu presuda, iako dokazi izvedeni u postupku obnove protiv Davidovića ukazuju i na nevinost njenog oca, nije stavljena van snage, Trifunovićeva kćerka Nada, koja inače živi u Zagrebu, po opunomoćiteljki, zagrebačkom advokatu Slađani Čanković, u februaru 2024. inicira nastavak obnove krivičnog postupka i protiv njenog oca, navodeći i prilažući sve dokaze izvedene u obnovljenom postupku protiv Davidovića.
Među priloženim dokazima nalaze se i iskazi svedoka Stipe Mesića, u inkrimirano vreme predsednika SFRJ, potonjeg predsednika i RH, i Radimira Čačića, u inkrimirano vreme člana kriznog štaba Varaždina, s kojim je Trifunović i pregovarao o predaji korpusa, potonjeg ministra u više vlada RH, koji su tvrdili da Trifunović nije počinio inkriminacije za koje je bio pravosnažno osuđen.
Priložena je i presuda Vojnog suda u Beogradu iz decembra 1994, kojom je Trifunović pravosnažno proglašen krivim zbog krivičnog dela podrivanja vojne i odbrambene moći, zbog čega je i osuđen na kaznu zatvora od 11 godina, iz koje proizlazi da je i proglašen krivim zbog toga što nije koristio vatrenu nadmoćnost i delovao po Varaždinu i što tokom jula nije zaposeo delove grada s prigradskim naseljima da bi s tih pozicija efikasnije koristio vatrenu nadmoćnost svojih jedinica.
Odlučujući o inicijativi Trifunovićeve kćerke, Županijski sud u Zagrebu u uvodno citiranom rešenju konstatuje „budući da je optuženik preminuo pre početka rasprave”, veće na osnovu člana 508. stav 2. ZKP/08 odlučuje „da se ukida ranija pravosnažna presuda Okružnog suda u Varaždinu u odnosu na optuženog Vladu Trifunovića”. Na ovaj način je, zapravo, ispravljena greška istog suda, koji je još prilikom donošenja rešenja o obustavi krivičnog postupka usled smrti optuženog, po sili zakona, trebalo da ukine i ranije izrečenu mu presudu.
I tako, nakon više od tri decenije „potucanja” po sudovima u tri države nastale na razvalinama države čiji je on i bio oficir, protiv generala Vlade Trifunovića više nema nijedne osuđujuće presude, ni za izdaju, ni za ratne zločine. Ali, nažalost, nema više ni generala Vlade. Ukidanje ove poslednje i najteže osude nije ni dočekao. Umro je 17. januara 2017. u Beogradu, u potpunoj bedi. Sahranjen je u rodnom selu u Republici Srpskoj. Njegovu smrt zabeležili su svi mediji u regionu.
Sudovi su rekli svoje. Na Vladinom slučaju potvrdila se ona svima poznata izreka: „pravda je spora ali dostižna”.
Iako generala Vlade skoro osam godina nema među živima, javnost je i dalje podeljena u vezi s pitanjem da li je general, dogovorom da ostavi sva materijalno-tehnička sredstva hrvatskoj strani za bezbedno odvođenje celokupnog ljudstva u Srbiju, pravilno postupio, odnosno da li je on heroj ili izdajnik.
Ovu dilemu ilustrovaću komentarima ispod mog teksta „Čiji je vojnik Krstić”, objavljenog na internetskim stranicama „Politike” 29. oktobra 2020, koji je preneo portal „Stanje stvari”, ispod kojeg se razvila rasprava i o generalu Trifunoviću:
Deda Đole: „Ovo pišem u spomen heroju generalu Vladimiru Trifunoviću (1938–2017), koji je – okružen od neprijatelja, ucenjen i napušten od svoje JNA – pregovarao i spasao smrti 280 svojih vojnika i oficira, kao i nepoznat broj drugih vojnika i civila Varaždinaca.”
Komentar čeka pregled: „Trifunović je ’spasao’ 280 vojnika, da bi predao oružje kojim je pobijeno hiljade civila! Nije posao vojske da se izbavlja niti oficira da vrati vojnike kućama, a posebno ne da predaje oružje ubilačkoj rulji!”
Dakle, da li je postupak generala Trifunovića nesposobnost, nesnalažljivost, kukavičluk, izdaja, humanost, hrabrost su dileme i trileme koje traju „od kada je sveta i veka”. Tako je i danas, a tako će, po svoj prilici, biti i „dok je sveta i veka”.
Savo Štrbac
Tekst objavljen 16. novembra 2024. godine, internet izdanje
