Srbija i Hrvatska su potpisale ugovor o međusobnom izručenju lica okrivljenih za organizovani kriminal i korupciju, ali ne i za ratne zločine
Ovih dana je ministarka pravde u Vladi Srbije Snežana Malović donela odluku o izručenju Radmilović (Ljubomir) Radojka (38), izbeglice iz Vučjaka Čečavskog, kod Slavonske Požege, kojom je potvrdila ranije donesene odluke Odeljenja za ratne zločine Višeg i Apelacionog suda u Beogradu o ispunjenju zakonskih pretpostavki za njegovo izručenje pravosudnim organima Republike Hrvatske. Radmilovića je 2. decembra 2011. uhapsila srpska policija u selu Martinci, kod Sremske Mitrovice, gde je živeo poslednjih desetak godina sa statusom izbeglice. Uhapšen je na osnovu međunarodne poternice koju je raspisao Biro Interpola Zagreb, a po nalogu Županijskog suda u Požegi, koji ga je u toku 2004. godine u odsustvu osudio zbog navodnog ratnog zločina nad civilnim stanovništvom na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.
Do sada su u Srbiji, prema podacima Veritasa, po međunarodnim poternicama Biroa Interpola Zagreb, uhapšena 23 Srbina iz Hrvatske sa izbegličkim statusom, koji su u Hrvatskoj, u odsustvu, procesuirani za ratne zločine. Od toga, sedmorici se sudilo ili se sudi pred Većem za ratne zločine u Beogradu nakon što je Hrvatska ustupila njihove predmete srpskom pravosuđu, dvojica su izručeni, a dvojica čekaju izručenje u Hrvatsku, za jednoga je postupak još u toku, dok su za ostale postupci izručenja obustavljeni.
Do donošenja novog Ustava Srbije, prethodni je imao odredbu o zabrani izručenja državljana Srbije drugim državama, pa se nije ni postavljalo pitanje o njihovom izručenju drugim državama. Međutim, mišljenja su bila podeljena povodom pitanja kakav status imaju izbeglice. O ovome se raspravljalo načelno, ali ne i u praksi pred nadležnim sudovima.
Član 38 novog Ustava Srbije određuje da državljanin Srbije ne može biti proteran, ni lišen državljanstva ili prava da ga promeni. O zabrani da bude izručen drugoj državi nema pomena u ovom, kao ni u bilo kom drugom članu Ustava. Ali to ne znači da je izručenje drugim državama automatski dozvoljeno. Član 16 Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i dalje zabranjuje izručenje okrivljenih ili osuđenih lica ukoliko su državljani Srbije. Ova zakonska prepreka može da bude prevladana međunarodnim ugovorom, i to po dva osnova. Prvo, sam zakon određuje da se izručenje okrivljenih ili osuđenih lica sprovodi po odredbama potvrđenih međunarodnih ugovora, a izručenje se sprovodi po odredbama ovog zakona tek ako međunarodni ugovor ne postoji ili određena pitanja tim ugovorom nisu regulisana. Drugo, čak i da takve odredbe u zakonu nema, Srbija može da zaključi međunarodni ugovor sa bilo kojom državom, ili više njih, kojim predviđa izručenje državljana Srbije. Takav ugovor, po ratifikaciji u parlamentu, stavlja van snage odgovarajuće odredbe zakona, u skladu sa odredbama Ustava po kojima su potvrđeni međunarodni ugovori iznad domaćih zakona i neposredno se primenjuju.
Pošto ni u Ustavu ni u zakonima Srbije nije bilo pravnih prepreka, Srbija i Hrvatska su na nivou ministara pravde, 29. juna 2010. u Beogradu potpisale Ugovor o međusobnom izručenju lica koja su okrivljena i osuđena za organizovani kriminal i korupciju, ali ne i za ratne zločine.
U članu 4 Zakona o izbeglicama Republike Srbije određeno je da ,,Republika Srbija obezbeđuje kolektivnu zaštitu ličnih, imovinskih i drugih prava i sloboda izbeglica i obezbeđuje im međunarodnu pravnu zaštitu na način koji je utvrđen za njene građane”.
Budući da citirana odredba Zakona o izbeglicama povodom pitanja pravne zaštite izjednačava izbeglice sa sopstvenim građanima (državljanima), odnosno ne pravi razliku, onda iz takve zakonske odredbe proizilazi jasan zaključak da se ni izbeglice, bez međunarodnog ugovora koji bi drugačije regulisao ovu problematiku, ne mogu izručivati drugoj državi za krivična dela ratnih zločina, pa tako ni u Hrvatsku.
Porodica okrivljenog Radmilovića, njegova odbrana i Krajišnici okupljeni oko Veritasa smatraju da su srpski sudovi i ministarka pravde, u ovom slučaju, prekršili pomenute odredbe i iz domaćeg zakonodavstva i iz potvrđenih međunarodnih ugovora, zbog čega je odbrana najavila ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije.
Inače, Radmilović je, sa ostalim Srbima iz 26 sela sa isključivo ili pretežno srpskim stanovništvom, smeštenih u Požeškoj kotlini, po naredbi Kriznog štaba Požega, od 28. oktobra 1991, morao narednog dana da napustiti svoje selo Vučjak Čečavski. U toku ,,čišćenja” pomenutih sela, ubijeno je 67 osoba srpske nacionalnosti, prosečne starosti oko 60 godina, među kojima su i Radojkov otac Ljubomir (51) i deda Milan (81), za čijim posmrtnim ostacima se još traga. Za sprovedeno etničko čišćenje tih 26 sela, od kojih su 23 potpuno uništena, po pisanoj naredbi državnog organa, prvoj i jedinoj u Evropi posle Drugog svetskog rata, još niko nije procesuiran.
Na osnovu međunarodnih poternica koje je raspisao Biro Interpola u Zagrebu, širom sveta do sada je uhapšeno 116 Srba iz Hrvatske, od kojih su 34 izručena Hrvatskoj. Od izručenih, do sada je protiv njih 14 postupak obustavljen ili je optužba odbijena, uglavnom nakon prekvalifikacije dela ratnog zločina u oružanu pobunu. Ovoliki broj obustava postupaka protiv osoba sa međunarodnih poternica ukazuje i na zloupotrebu Interpola od strane Hrvatske.
*Informaciono-dokumentacioni centar Veritas
Savo Štrbac
Povezani tekstovi
