Политика, 20.06.2022, Саво Штрбац: Београдска оптужница за хрватски злочин на Петровачкој цести

Након саопштења објављеног 8. јуна 2022.  на интернетској страници Вишег суда у Београду да је Кривично ванпретресно веће тога суда – Одељење за ратне злочине на седници већа одржаној 3. јуна 2022. године донело решење о потврђивању оптужнице Тужилаштва за ратне злочине, која је подигнута против окр. Владимира Микца и др. због извршења кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва у саизвршилаштву, у Хрватској су се још више распламсале антисрпске страсти.

Тако је премијер Хрватске и председник ХДЗ-а, Андреј Пленковић, у суботу 11. јуна  на 19. општем сабору ХДЗ-а, уз пљесак и повике окупљених, поручио: “Хрватска се бранила у Домовинском рату, бранила се од агресије великосрпског Милошевићевог режима па сигурно Влада и ХДЗ неће допустити да 27 година након победе у Домовинском рату тужилаштво, било да је реч о БиХ било Србији, диже оптужнице против хрватских заповедника, генерала или пилота. Хрватска држава и сви ми стојимо уз наше хероје”.

А неколико дана пре, поводом најаве подизања оптужнице против четворице бивших официра Хрватског ратног зракопловства у Београду, који се сумњиче да су наложили пилотима хрватских “МиГ-ова” ракетирање избегличке колоне 7. и 8. августа 1995. године, главна државна одвјетница (тужитељка) Злата Хрвој-Шипек објашњава: „ДОРХ је у Хагу годинама имало часника за везу и прекопао је све архиве Хашког трибунала, у њима доказа није било. Да их је било, Серж Брамерц би то сигурно обухватио оптужницом. О томе не треба говорити“, правдајући тако хрватску индолентност у вези са овим случајем наводним недостатком доказа у хашким списима.

На молбу загребачког Самосталног српског недељника “Новости”  да се Брамерц осврне на изјаву Хрвој-Шипекове, из УН-овог тужилаштва Међународног резидуалног механизма за кривичне судове одговорили су да је “тужилаштво Трибунала службено предало Државном одветништву Републике Хрватске и његовом официру за везу доказе о злочинима почињеним током акције ‘Олуја’ који нису обухваћени оптужницом против Готовине. Нисмо обавештени да су ти случајеви икада истражени или процесуирани”, јасно дајући до знања да су докази за злочине који нису ушли у оптужницу против Готовине предати хрватској страни с циљем да се истраже и процесуирају у Хрватској.

И шта ће мо сад?

Пленковића и остале политичаре, који подилазе бирачима како би се одржали на власти, могу  разумети и кад лажу. Међутим, као човек из правосудне бранше, не могу толерисати лажи некога ко је на челу државног тужилаштва, као што је поменута госпођа Хрвој-Шипек. И није то нека мала лаж о корупцији, рецимо. Ово је велика лаж на највишем светском нивоу, лаж потврђена од органа УН. После овакве лажи питам и Пленковића и Милановића и све „Хрвате и Хрватице“ из целог политичког спектра, желе ли да им и даље главна тужитељка у држави буде особа која тако јавно и безочно лаже.

Лажи хрватске државне тужитељке асоцирале су ме на изјаву колеге Томе Филе, на коју је, гостујући пре неки дан на једној београској кабловској телевизији, потсетио колега Бранко Лукић: с обзиром да адвокати који бране оптужене Србе пред Хашким трибуналом никао не могу да их одбране од унапријед утврђене кривце, да им је онда као браниоцима примарни задатак да тужиоце и судије натјерају на што већу лаж.

Подсећам да се у “београдској оптужници” налазе имена 13 смртно страдалих особа на лицу места, од којих је четверо деце и трудница, те 24 рањених, од којих је деветеро деце.

Један од двојице Хрвата који у својим јавним наступима показују емпатију за српске жртве је и Анте Томић, који је ових дана у својој колумни у загребачком Јутарњем листу написао: „Можда је управо то у корену наших невоља, неспособност за емпатију. Успешнији народи имају развијенију имагинацију и могу се ставити на место других, а ми смо морални идиоти којима је ускраћено да туђе страдање доживимо својим страдањем. Ми смо такве пакосне, глупе, националистичке мизерије да нас и данас испуњава весељем како су Срби деведесет пете тракторима отишли из Книна и Дрниша. … Нема туђих несрећа. Све несреће су заправо наше несреће“.

Загребачка адвокатица Слађана Чанковић, која заступа оштећене са Петровачке и Приједорске цесте пред правусудним органима у РХ и БиХ  те пред Европским судом за људска права, ових дана је јавно изјавила да су српске жртве често жртве политике, посебно нагласивши: „Причати о њима у Хрватској, посебно о акцији ‘Олуја', није баш препоручљиво, јер се не дозвољава да се наруши ‘достојанство домовинског рата’. У овдашњој јавности влада мишљење да браниоци нису могли да почине ратне злочине. Свако ко другачије мисли, постаје предмет политичке и јавне осуде”, у шта се и сама уверила када је недавно трибина о злочину на Петровачкој цести, на којој је била један од учесника, прекинута од “хрватских домољуба”.

Загребачки адвокат Анто Нобило, други од двојице Хрвата који су до сада показали емпатију за страдале крајишке избеглице на Петровачкој и Приједорској цести, недавно је јавно изјавио: „Шупље су фразе ‘ми не дамо своје хероје', које неће ефекат у правном смислу произвести. Морамо чињеницама погледати у очи, у Србији ће неког суђења бити с нама или без нас, и у тој ситуацији боље је да окривљени убаце у тај поступак ослобађајуће доказе и да се покуша добити ослобађајућа пресуда. Друга ствар је да Влада ступи у контакт са Србијом и да затражи да цео предмет уступи Хрватској и да га Хрватска задржи, јер су сви окривљени у Хрватској и то је врло логично“.

У праву је колега Нобило са обе опције. Друга у старту отпада јер хрватска, и струка и политика, унапред одбацују сваку помисао да процесуирају “своје хероје”. Остаје прва опција. Наиме, сада је скоро извесно да ће доћи до суђења хрватским оптуженим официрима у Београду и без њихова присуства. Београдски адвокат Душан Братић, који је пре три године и поднео кривичну пријаву тужилаштву за ратне злочине у Србији за злочине на поменутим цестама и прикупио доста валидних доказа за одговорност оптужених хрватских официра, ових дана упутио им је јавни позив да се, без обзира на став њихове државе, појаве на београдском суђењу и (од)бране своју официрску част.

А онима који питају какви су ефекти суђења у одсуству оптужених, одговарам: вишеструки. Као прво и основно то ће значити правду за жртве, односно породице жртава које нико до сада није озбиљно третирао ни у Хрватској, ни у БиХ, а донедавно ни у Србији. Ако дође до правоснажне осуђујуће пресуде, у што, с обзиром на расположиве доказе, не сумњм, и није најбитније да ли ће осуђени одробијати изречену казну. Много битније је да ће се кроз београдски поступак прикупити сви валидни докази о учешћу хрватских авиона у гранатирању избегличких колона на поменутим цестама, и што ће ти докази, и садашњим и будућим генерацијама, сведочити другачију истину од садашњег службеног хрватског наратива.