Недавно рушење дела огромне украјинске бране Нова Каховка на реци Дњепар (шестог јуна) нашло се у центру пажње светске јавности. Руски званичници тврде да је Украјина извела саботажу на брани како би одвратила пажњу од неуспеле контраофанзиве и како би Криму ускратила водоснабдевање. Кијев је, са друге стране, оптужио Русију да су њене снаге изнутра дигле у ваздух брану. Тужилаштво Украјине је истог дана саопштило да истражује експлозију на овој брани као ратни злочин и могући чин уништавања околиша или “екоцид”. Пет дана касније украјински председник Зеленски изјављује да је почела истрага Међународног кривичног суда (МКС) о уништењу бране и великој поплави која је настала након тога.
А хрватски војни аналитчар Анте Котромановић направио је паралелу између оштећења Хаковке са минирањем бране Перућа на реци Цетини у Далмацији крајем јануара 1993.
“Сличан је то пример као дизање бране од стране ЈНА и четника на подручју Цетинске крајине… Ми смо имали среће што је ниво воде био нижи од планираног. Они су ставили 20 тона експлозива, плус толика количина воде која је требало да направи брзу ерозију и однети све попут водене експлозије доле до Омиша и ниже… Да је њихов план био ефикасан, све би било збрисано, претила је опасност за 30.000 људи.”, коментарисао је Котромановић, иначе бивши хрватски министар одбране и пензионисани бригадни генерал, који је и ратовао на подручју око бране Перућа.
Шта се дешава у Украјини након урушавања бране Нова Хаковка пратимо сваког дана на свим медијима. А шта се десило са Перућом?
Брана Перућа саграђена је 1958. на суженоме делу кањона реке Цетине на око 25 км од извора. Дуга је 467, висока 65 метара, са волуменом од 925.000 метара кубних уграђеног природног материјала. Због изградње бране настала је уметна акумулација воде велике површине, која током целе године има довољно залиха воде да је постала језеро Перућа с око 20 квадратних километара површине при максималном водостају, са запремином од 565 милиона кубних метара воде. Поплављивањем подручја где је сада језеро под водом је нестало 20-ак насеља са већинским српским становништвом, које се преместило на виша подручја планина Свилаје, Динаре и Дебелог брда али их се доста и одселило из овог краја. Због изградње бране измештен је и манастир СПЦ Драговић, подигнут 1395. Брана је намењена за акумулацију воде за рад хидроелектране, која је као прибранска саграђена 1960. са снагом од од 41,6 МW на два генератора, као и за решавање проблема великих вода низводно у кишном периоду године.
На брани се налазе три испуста за воду: главни испуст у самом кориту реке у најнижој тачки саме бране регулисан клапном на хидраулични погон, помоћни испуст на десној страни бране и безбедоносни испуст који се налази на самој круни бране и користи се за прелив воде преко бране при великим водостајима. И брана и ХЕ су пре рата деведесетих сматрани стратешким објектом од државне важности, који су од септембра 1991. биле под контролом ЈНА и власти РСК.
Дана 28. јануара 1993. брана је минирана. По службеној хрватској верзији минирање су извели “српски агресори на Хрватску, бесни због пораза којег им је неколико дана раније нанео ХВ у акцији ‘Масленица'… Активирањем 30 тона ТНТ експлозива постављеног у контролној галерији у темељима бране злочинци су покушали изазвати рушење земљане бране низ коју се требала сручити акумулирана водена маса од 540 милиона метара кубичних воде, чији би се водни талас сручио низводно и животно угрозио између 20 и 30 хиљада становника, те слистио све пред собом, мењајући земљопис поречја Цетине све до Омиша”. Такву своју тезу поткрепљују претњом коју је још 26. септембра 1991. изрекао тадашњи комадант Книнског корпуса, генерал Ратко Младић, о чему постоји и видео запис.
Могућност рушења бране изазивао је оправдан страх на хрватској страни, због чега су се њихови често обраћали представницима међународне заједнице, укључујући и припаднике УНПРОФОР-а, који су на простор РСК дошли у првој половини 1992. Један од њих, пуковник Марк Николас Греј из Велике Британије, одиграо је, по хрватској верзији, пресудну улогу у спречавању потпуног урушавања бране. Након што се и сам уверио да у утроби бране постоји велика количина експлозива, услишио је молбу једног бившег директора ХЕ и по његовим инструкцијама, “на очиглед Срба”, механички спустио клапну на безбедоносном испусту на круни бране и истовремено покварио механизам за дизање клапне, и тако омогућио да се од августа 1992. до 28. јануара 1993. водостај језера смањи за готово пет метара, што се показало пресудним у тренутку минирања бране, односно изостанку рушења и изазивању планираних последица. Због тог подвига поменити унпрофорац је постао хрватски национални херој због чега је и одликован “Редом кнеза Домагоја с огрлицом”.
Греј је по властитом казивању већ почетком августа 1992. поднео извештај свом команданту да је брана минирана али да се експлозив не може детонирати на даљину већ једино ако се Срби врате на брану, због чега су брану чували “плави шлемови” из састава кенијског контигента, који су одржавали пријатељске односе са обе стране.
И Срби су се вратили 27. јануара 1993. Са бране су лако протерали Кенијце и допунили галерију са још једном количином експлозива. Двојицу хрватских војника, који су често навраћали на брану код Кенијаца по “корисне информације”, дочекала је пуцњава, у којој је један погинуо, а други рањен и заробљен, а касније и размењен.
Тек кад су чули детонацију, која је изазвала потрес јачине 2,4 степена и видели густи црни дим, Хрвати су постали свесни опасности и кренули да заузму брану. Али на брани није било српске војске, која се повукла прије активирања експлозива, који је активиран индукторским електричним набојем преко развученог кабела спојеног на експлозив у галерији са удаљеносто од око 800 м.
Хрвати су неоматано са српске стране успели да отворе главни вентил на брани тако што су хидраулику, у недостатку струје, покренули са допремљеним јаким генераторима и на тај начин испуштали у реку 250 метара кубиних воде у секунди. Истовремено су у отворе на земљаној брани изазване експлозијом навозили материјал, понајвише глину, и успели санирати оштећења. Кроз извесно време испразнила се цела акумулација. Цетина се након 35 година вратила у своје природно корито. Поново су се могли видети остаци некадашњих села, цркава, гробова, мостова, воденица… и зидине манастира Драговић.
Хрвати сматрају да је намера била да се минирањем потпуно уруши брана и изазове поплавни талас са већ описаним последицама, до којих није дошло само захваљујући нижем нивоу воде у акумулацији што је умногоме ослабило притисак.
За покушај рушења бране Перућа Хрвати су правоснажно осудили 39 припадника ЈНА, ТО и СВК (12 у присуству) због ратног злочина против цивилног становништва и изрекли им укупно 527 година затвора. За исто дело по командној одговорности (за издавање и преношење наредбе за минирање бране) оптужили су и четворицу високих официра ЈНА И СВК: Ратка Младића, Милу Новаковића, Борислава Ђукића и Милана Корицу. Тренутно у присуству суде генералу Бориславу Ђукићу, којем су у међувремену изречене две осуђујуће пресуде али су обе од стране ВС укинуте и враћене на поновно суђење. Треће суђење је у току. Ђукић се брани да са инкриминисаним догађајем нема никакве везе.
По завршетку рата, негде у дијаспори, један високи официр ЈНА и СВК говорио ми: “Да нам је била намера да срушимо брану и да изазовемо поплавни талас то бисмо и учинили, јер смо имали довољно и знања и средстава. Минирање је било дозирано на минимална оштећења бране ради упозорења шта бисмо заиста могли учинити као одговор на њихову операцију ‘Масленица’. Иако смо изгубили рат, државу и завичај, много ми је мирнија савест што смо поступили овако а не онако како нам они приписују”.
Саво Штрбац
Објављено у дневном листу „Политика“, 20. јуна 2023. године
