Већ 27 година почетком августа Крајишници преко медија у региону износе сећања на Велики крајишки егзодус, познат и под кодним називом „Олуја”. То радим и ја. Тако сам и ове године на више медија причао како сам дан уочи „Олује” био на састанку с представницима Комисије за размену заробљеника Петог муслиманског корпуса и како сам се по повратку у Книн, око поноћи, у Дому војске, где ми се налазила канцеларија, сусрео са пуковником Костом Новаковићем, који ми је, по мом сећању, рекао да по процени Штаба Српске војске Крајине (СВК), чији је и он био члан, неће бити општег напада с хрватске стране на САО Крајину, а ако га и буде, да ће то бити напад ограниченог карактера, највероватније на подручју Слуња, након чега сам, уморан и умирен, отишао на спавање.
Ујутро око пет сати почео је напад на цело подручје северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније. Тек касније, из извештаја Фрање Туђмана поднесеног у Сабору у јануару 1996, дознао сам да је Хрватска за акцију „Олуја” ангажовала 200.000 војника, од којих је у првом ешалону учествовало 138.500. Имајући у виду процену штаба СВК и број војника ангажованих са хрватске стране, годинама износим и свој најјачи утисак – како је могуће да се ангажује толика војска, коју је, са свом техником, требало довести на почетне положаје кроз извесно време и простор, а да то остане непримећено са српске стране? То ми је и данас енигма.
На једној од телевизија с националном фреквенцијом, на којој сам износио претходну причу, наредног дана гостовао је и др Коста Новаковић, бивши начелник Службе за информисање СВК, те је о нашем сусрету у ноћи уочи „Олује” испричао своју причу: „Није Саво коректно то интерпретирао. Није била никаква тајна да ће Хрватска извршити агресију, зато што смо ми из хрватских средстава информисања, из обавештајних и других извора имали такве податке. Поред тога, то вече, ми смо имали новински пул, којег смо заједно основали министар информисања Ковачевић и ја. Значи, новинари су били сведоци. Ту је било четрдесетак новинара. Ја сам њима увече презентовао да је таква ситуација у Хрватској, да је таква мобилизација војске, 200.000 војника већ припремљено, ту су војници и из Хецег-Босне, 12.000, ту је и Пети муслимански корпус. Онда сам ја објаснио и да је Хрватска из зоне додира повукла цивилно становништво у унутрашњост Хрватске, да је таква тензија да Хрвати морају у наредних четири, пет дана извршити напад и то да ли ће бити данас, ноћас, јер су они нама стално подигравали.
И прву информацију смо добили четвртог у 4.15 сати. Ја сам био први официр који је добио поруку од Унпрофора да се јавим преко официра за везу. Звао ме официр за везу. Ја сам тренутно био отишао кући, можда од два по поноћи до четири ујутро. Зашто? Ми смо знали да ће бити напад, али нисмо знали баш који дан, јер сваких 15 претходних дана, стално – биће данас, биће данас… Ми смо имали то што смо имали људи. Преговарало се о плану З-4. Било је: хоће бити, неће бити. Али ми смо били спремни.
Није Саво био сам. Био је још један наш заједнички пријатељ, који су били у посети Бихаћу. Мени је интересантно било, јер сам очекивао једну информацију. Сада ћу вам као ексклузиву рећи због чега. Дан, два пре, генерал Младић је, преко канцеларије Миле Мркшића, мене позвао могу ли посредовати да он одржи састанак с командантом Петог муслиманског корпуса господином Атифом Дудаковићем. И он је рекао ’реши то преко тих својих’. Ја сам Дудаковића познавао. И онда сам ја ангажовао једног официра, пуковника из Унпрофора, који је истог дана отишао код Дудаковића да га пита. Дудаковић му је рекао да га сачека и након сат времена, ваљда је разговарао с Изетбеговићем, није прихватио да одржи састанак. И онда смо могли претпоставити да ће нас и они напасти заједно с Хрватима. То сам ја пренео команданту Мркшићу и он се с тим сложио.
И сад, ја сам увече чекао господина Штрпца и тог човека, кад дођу да видим има ли можда још нешто, јер сваки пут кад би они ишли у Бихаћ, онда би њих Дудаковић примио, зато што је он био у Книну. Мислио сам да ће они донети још неку информацију. Питао сам га баш тако: ’Шта има?’ И каже: ’А како је овде?’ И ја сам му рекао дословно овако: ’Питање је само часа када ће нас Хрвати напасти. Ту нема шта да се крије. Али, ево, сада смо добили телеграм, ја сам био тамо у штабу најстарији официр, ево добили смо телеграм из Генералштаба Војске Југославије као информацију.’ Пишу дословно две реченице: ’У следећих 24 часа не постоји опасност да Хрватска изврши општу агресију. Могуће да буду демонстративна дејства преко простора Слуња.’ И ја сам њима рекао: ’Ево видите шта пише.’ И то је било. Одакле је господин Штрбац извукао. Морам вам рећи да прави забуну код људи. Људи ме зову. И на другим телевизијама стално то прича. У недостатку нових прича, стално то прича и то понавља. Морам рећи да је то врло штетна изјава и да то није коректно. Није тачна…”
И добро је да се господин Новаковић јавно огласио и испричао своју верзију. У његовој причи има толико важних детаља са више аспеката да сам сматрао важним и да их, преко моје колумне у „Политици”, поделим и с нашим уваженим читаоцима.
Одмах да кажем да се не сећам да је са нама двојицом био и тај трећи човек кад смо водили разговор у мојој канцеларији. Ако је и био, то ништа не мења у мојој перцепцији тог разговора.
Истина је да никад нисам ишао сам на разговоре с муслиманском страном. Састанци су се најчешће одржавали на чекпоинту Унпрофора „Јапанска кривина” – између Изачића, са муслиманске, и Личког Петровог Села, са српске стране – на којем је одржан и онај последњи, 3. августа 1995.
Не сећам се да ми је господин Новаковић показао телеграм Генералштаба ВЈ, али му верујем да су га добили и да су му у Команди СВК поверовали да општег напада неће бити у року од 24 часа, као што сам и ја њему поверовао и отишао на спавање.
Овај телеграм је, по мом скромном мишљењу, од суштинског и историјског значаја, који увелико превазилази моја и Новаковићева неслагања око тога ко је коме шта рекао те вечери. Телеграм заслужује одговоре на многа питања, а посебно: ко га је саставио и с којим циљем је послат у Книн? Тим више што је процена о ненападању у року од 24 часа била погрешна, а самим тим и обмањујућа. И с катастрофалним последицама.
Овај текст и пишем у уверењу да ће господин Новаковић такође јавно објаснити какву штету, поред свега онога што нам се десило у року од она 24 часа „ненападања”, наноси моја изјава. Волео бих да моје и Новаковићеве изјаве о разговору у ноћи пред „Олују” изазову и друге учеснике да и они изнесу своја сећања или доказе о разлозима пада РСК. Посебно бих желео да овим писанијем „изазовем” и државне институције Републике Србије, попут Института за савремену историју и Музеја жртава геноцида, да што пре организују научни скуп на тему пада РСК. Трагедија која се десила крајишким Србима у августу 1995. то свакако заслужује.
Политика, 21.08.2022. електронско издање
